ODISEJ I SREĆNA ZVEZDA
Srbija, Beograd
21.04.2007

a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom

U Mostaru, na levoj obali, pre više od desetak godina postojao je kafić Kabare, koga su pohodili slikari, pevači, pisci, glumci...Bila je to oaza umetnosti koja je davala topao ton svim mostarskim zaljubljenicima u lep, drugarski i optimistički život. Gazda Kabarea, Željko Samardžić, bio je duša tog prostora.

Prijateljski i dobronameran, baršunastog glasa, primao je domaćinski svakog ko bi želeo da se okuša u bilo kojoj vrsti umetnosti. Naravno, i sam je pevao. Peva i danas-ali ne u Mostaru. Kabare je danas kafana Sultan. Desilo se, neko je hteo da se ova idila prekine, da Željko Samardžić, kao i grčki heroj Odisej, luta-dok ga talasi nose tamo amo-u potrazi za svojom novom lukom. Posle deset godina, ona je dobila ime: stan u jednoj od beogradskih senovitih ulica Gundulićevog venca. U njemu živi sa svojim curama, Majom i tri kćeri, Sanjom, Danijelom i Minjom.

Maja dekorater
U stanu do  125 m2 postoje tri spavaće sobe, okrenute istoku, solidno velika kuhinja  i dnevni boravak koji, povezan sa trpezarijom, daje utisak mnogo veće kvadrature. Uzak je, ali dugačak, sa  zidovima prelomljenim na polovini što je omogućilo da se Maja razmahne u ulozi unutrašnjeg dekoratera. Suprotni zidovi su različito obojeni-purpurno i belo čime je dobijena razdvojenost zajedničkog prostora. „Na danu su ova dva obojena zida tople crvene boje, uveče dobijaju zagasitiju, purpurnu boju. Kada budemo sledeći put malali zidove, verujem da ćemo ih obraditi špatulatom.
Obzirom da smo dugo čekali i otplaćivali stan, nameštaj smo kupovali komad po komad. Naš cilj je bio, pre svega, da uredno vraćamo rate. Počeli smo sa cipelarnikom a završili sa čivilukom.“
Linije nameštaja su „nekako između modernog i starinskog, baš kako ja volim“, kaže Maja.

U dve uske vitrine poređani su mesingani ibrici različitih oblika, koji su zajedno sa albumima sa porodičnim fotografijama i umetničkim slikama, spašeni iz Mostara. To je za porodicu Samardžić najvažnija stvar. „Krevet može da se kupi, ali ne i uspomene. Ipak smo Željko ja proveli u braku u Mostaru punih 15 godina i ceo taj deo života se može videti na tim fotografijama!“
Na podu neveliki tepisi od kože „zbog kućnog ljubimca Žike, maltezer poreklom koga je pevačica Marina Živković poklonila najmlađoj Minji. „Nisam pobornik skupih prostirki pod nogama,“kaže Maja. „Lepše je očima kada se tepih češće menja! Tavanica je niska pa sam se odlučila za jednostavne plafonjere. Volim stvari koje služe svojoj svrsi i koje su lagane za oko.“
Na prozoru i vratima prema balkonu, ka ulici, prozračne markizet zavese, blede nijanse, „da smire jak materijal kojim je prekriven trosed i dve udobne fotelje“.

 „Imao sam čast i privilegiju da se družim sa mnogim umetnicima u Mostaru (poznatao je da je Mostar grad pesnika i slikara)“, kaže Željko. „I danas me njihove slike okružuju i to je ono što je „moje“ u stanu, što najviše volim. Srećom, uspeli smo da ih sačuvamo.“
Od Mostara do ovog beogradskog stana čekalo ga je desetogodišnje putovanje.

DESET GODINA LUTANJA
„Izgleda da je moja sudbina, do danas, bila odisejska. Ja sam oficirsko dete. Moj otac je služio u Mostaru gde se upoznao sa mojom majkom. Tu smo se rodili moja sestra i ja. Kasnije smo živeli u Herceg-Novom, zatim u Igalu, Zadru i najzad, ponovo u Mostaru, u kome sam živeo, u jednom komadu, od 1968. do 2002.godine.“
Kada je zapucalo, Željkova porodica je napustila Mostar a on ostao. Ko zna zašto. Nije ni sanjao da može da strada od avionskog metka koji je kroz prozor uleteo u stan i ranio ga. Bolnica, rekonvalescencija. Odluka da dođe u Srbiju. Željko je razvio svoja jedra i preko Dalmacije, Opatije, Slovenije, preko mađarske granice na kojoj je pokazao pasoš koji više nije bio važeći, ušao u Srbiju. „Klekao sam na zemlju i poljubio je!“ kaže meko Željko.

Odiseja se nastavila. Novi prostori, stanovi. Posle par dana boravka kod ujaka u Beogradu Željko odlazi kod roditelja u Nikšić. Prosto rečeno, živulji. „Jednog dana, kada sam od oca zatražio novac da kupim cigarete, jasno sam shvatio da moram da idem dalje. Jedan prijatelj, muzičar Bozidar koji je nastupao u mom Kabareu, koji se već smestio u Beogradu, pozvao me je da nastupamo zajedno.“

Bila je to prva sezona nastupanja Željka Samardžića u Beogradu. „Meni se činilo da me je „Bog pogledao“. Dok su ljudi dobijali platu od 5 nemačkih maraka ja sam toliko zarađivao za noć!“ Možda je na finansijsku sreću uticalo i to što je Željko prihvatio nov i težak život s veselošću i verom u ljude. „Porodica Milinković, u čijoj smo kući moje devojke i ja stanovali, prihvatili su nas srcem; čak u početku nisu hteli ništa da nam naplate! Bila je to fina porodična kuća u Borči, dakle, sve nam je bilo lepo, osim...“
Za osobe koje dolaze iz toplih krajeva, a zna se da je Mostar jedan od najtopllijih gradova u ex-Yu, vlaga i vetrovi koji brišu vojvođanskom ravnicom nisu bili prijatelji. „I moja žena i deca i ja-svi smo bili stalno prehlađeni!“

Novo mesto boravka odlučio je posao u restoranu „Tores“ u Kumodražu. Borča-Kumodraž, hm? Porodica je donela odluku da pređe u Beograd. Stan u Višegradskoj ulici: „Znate, nije lako biti podstanar. Milja je bila mala, plače, mi je ućutkavamo kako znamo i umemo, zbog gazde. Međutim, on, fini gospodin, kaže: „Ma pustite dete da plače“...Posle, tri meseca u Sarajevskoj ulici i najzad, preseljenje u Durmitorsku.
„Ova, 1995.godina, kada smo se preselili u Durmitorsku, bila je jedna od onih srećnih godina. Meni je krenulo: brojni nastupi, gostovanja, u zemlji, u inostranstvu. Postajem popularan! Ali, biti popularan u to vreme u našoj zemlji nije značilo i materijalno blagostanje. Taj stan u Sarajevskoj ima 55m2 a tada mi se činio da ima 500! Da mi je neko, u to vreme, poklonio garsonijeru ja bih za njega pevao celog života! Porodičan sam čovek, neophodna mi je toplina doma. Za nas koji smo napustili svoja ognjišta možda i važniji od onih koji se nisu našli u takvoj situaciji.“
Cela porodica Samardžić vezala se za taj stan u Durmitorskoj ulici. Toliko, da su neprestano nagovarali osobu koja im je izdala stan, da , ukoliko jednog dana poželi da ga proda, čuva za njih, i da ih čeka sa isplatom. I jednog lepog stana, nigde veće sreće: porodica Samardžić otkupila je ovaj stan. Bilo je nategnuto jer finasije nisu bile zavidne „Znate kako je, uvek je nešto preče; te jakna za jednu ćerku, patike za drugu: „Daj, strpi se zbog stana!“ Tako su naša deca naučila da budu skromna. Kada mi se kasnije ukazala prilika da kupim kćerki auto koja je položila vozački ispit (tada ga ni ja nisam imao), pitao sam:: „Sanja, koja kola hoćeš da ti kupim?“ “Polovnog Juga,“ odgovorila je. „Svaka joj čast! I danas ga vozi!“
Bombardovanje Beograda 1999.godine zateklo ih je u ovom stanu. „Ceo zastakljeni balkon je uleteo u našu spavaću sobu, na krevet u kome sam ležao! Srećom, dobro sam prošao! Očigledno me je rat jurio! I pored toga, rekao sam sebi da neću više nigde da mrdam iz Beograda, makar poginuo!. Želeo sam da ljudi vide da nisam kukavica. Išao sam na proteste, želeo samda se stopim sa ostalim ljudima.

Mostarske slike
I tako su se nizali tzv.“durmitorski dani“ u malom, toplom gnezdu Samardžićevih. Međutim, Željkova odiseja se još nije završila. Jednoga dana, Željkovi i Majini prijatelji kupili su nov stan u novogradnji. Njih dvoje su im pomogli pri useljenju i tamo saznali da u zgradi postoji još jedan prazan stan. „Pregovarali smo sa jednom osobom iz zemunske firme Gradina,“ priča Željko, „i on nam je izašao u susret: pošto nismo imali, osim garancije stana u Durmitorskoj, dovoljno novaca, dogovorili smo se im plaćamo postupno-kako ja zaradim na nekom nastupu, ili gostovanju, tako im isplatimo.“

Strpljenje, upornost, ljubav prema tradicionalnoj porodici,  toplo je gnezdo u kome danas uživa porodica Samardžić. I, naravno, „mostarske slike“.

„Moj „Kabare“ nalazio u Starom gradu, ispred stepenica koje vode na Stari most. Ja sam u njega dovodio umetnike, pesnike. Nastupali su pevači, izvodile monodrame. Bio je to autentični „prostor za kulturu“ u koji je ponekad moglo da stane i hiljadu ljudi! Mnogi slikari su ostavili u njemu traga i u mom životu. Volim sve slike koje sam tada dobio na poklon jer su sve vezane za moj život, kaže Željko. „Slika na sredini zida iznad troseda, je slika „Vreme“ Cuca Stajčića, slikara izuzetno poznatog u Italiji. On je, inače, počasni građanin nekoliko italijanskih gradova! Desno je slika „Dama sa šeširom“, dobijena na poklon od Zdravka Mihajlovića koji je imao atelje odmah do mog „Kabarea“. Do nje zanimljiv portret Braca Pezla:“Ova dvojica staraca iz obližnjeg penzionerskog doma  na slici su, u stvari, statisti u seriji „Aleksa Šantić“. Levo je slika mog rođaka Slobodana Samardžića. Znate, svi Samardžići su poreklom iz Krivošija, mesta u brdima iznad Boke Kotorske, koje ima najviše kiše u Evropi po metru kvadratnom!“ Na suprotnom delo Vlade Puljića, grafika iz 1969.godine. Levo od nje mrtva priroda i slika Mostara „mlađe generacije“, Marina Topića, hiperealiste.
Vidite ovu sliku na zidu kuhinje: dobio sam je kao kum mostraskog ansambla  „Kamara“. Tu je slika mog prijatelje Neše iz 1997.godine na kojoj se nalazi, u dubini, porušeni Stari most, a u centralnom delu diže se drvo sa tri grane. One predstavlju moju Maju i tri kćeri. Uklopljen u drvo stoji beogradski spomenik Pobednik i na vrhu-ja! Želeo je da mi kaže da sam sve teškoće uspeo da izdržim! Tu je i slika koju je dobio posle humanitarnog koncerta samohranim majkama u Užicu...“
Mogli smo još da slušamo o slikama, odnosno, prijateljstvu, drugarstvu, odnosno o raznim događajima, rečju, o Željkovom životu u Mostaru i Beogradu. Ali naš popularni pevač je žurio na nastup. Posle njega će svratiti u kafe „Ulaz“ na Obilićevom vencu, da se opusti uz ćaskanje sa prijateljima i čašom vina. Zatim će se vratiti u svoju mirnu luku i ugnjezditi u trosed kako bi  „iz prvog reda“ posmatrao na velikom tv ekranu fudbalsku utakmicu, uz gromoglasni i izuzetno jasan zvuk svojih surround zvučnika.
A brodica „Maja“ čeka i dalje njegovu odluku da jednoga dana uzme pecaroški štap u ruke i otisne se na morsku pučinu.

ni one ulice one prodavnice poslednjeg
                              izdanja oslobođenja
ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
                                    umem zaboraviti
ni onu  gorku jesen nad Mostarom
                                                  one kiše

(U tekstu su korišćeni odlomci iz pesme Pera Zubca „Mostarske kiše“, 1965)

Jelena Kaličanin
Foto: Vlada Popović