Novinar, književnik, urednik, scenarista, voditelj,  muzičar …Vanja Bulić, gospodin sa ženskim imenom, beogradski šmeker, PLODAN PISAC, opasan satiričar i… veliki domaćin, pokazao nam je svoj beogradski stan u kome živi sa suprugom Slađanom & sinovima…

“Hoću da mi prijatelji, kada dođu u goste, komotno uživaju. Hoću da ti I ja imamo svoj prostor, da budemo sami”, rekao je Vanja svojoj ženi Slađani. “Deca da stanuju na spratu, nas dvoje dole. I neću nigde vrata, hoću da imam prostranstvo pred očima.” Vanja, kao investitor, zaista nije tražio mnogo, samo gore pomenute želje i-sopstveni radni prostor.
Jedno je biti Crnogorac I dobiti sina Dušana, drugo je dobiti još dva I to u istom trenutku: cela ex-Jugoslavija je pratila razvoj Vanjinih blizanaca Ognjena i Ivana kroz njegove kolumne u “Praktičnoj ženi”. Pisao ih je sedeći u kupatilu-jedinom mestu u stanu u kome je imao malo mira! U drugom stanu, u toaletu, pisao je čuvene satire za “Ošišani jež”, a priča se da je bila u igri i neka terasa. Danas, em’ ima radnu sobu, em’ ima i terasu, okrenutu jugo-zapadu, na koju izlazi „da protegnu noge“ i uživa u zalasku sunca čiji se zraci provlače kroz krošnju velikog drveta. “Sada više ne mogu da kažem da nemam uslove za rad.”

Slađana i Vanja su počeli sa izgradnjom stana 2000. godine: „Stvarno sam oduvek želeo da imam svoju kuću. Ali, to je isuviše komlikovano za održavanje. Penthaus je skoro kao kuća, a nemaš problema sa temeljima, baštom...Kaže mi moj kum-Ajde, napravi već jednom nešto gde svi možete slobodno da dišete! Kum živi u kući izgrađenoj 1937. godine, dobra stara tvrda gradnja na prvom spratu, te nam on i njegove komšije omoguće doziđivanje sprata i potkrovlja. Uslov je bio: sve srediti za šest meseci! To nas je kasnije koštalo mnogo toga, ali...Imali smo nešto malo ušteđevine, uzeli kredite, malo pozajmica od prijatelja, a Bane Stojaković iz „Eurosalona“ mi je omogućio sistem odloženog plaćanja!“

     

Slađana, kao prava crnogorska snajka, priklonila se čovekovim željama i, budući arhitektonski tehničar, osmislila prostor po meri  petočlane porodice. A on izgleda ovako: kada uđeš u veliko četvrtasto predsoblje odmah sve vidiš. I trpezariju i uz nju terasu koja je neka vrsta nevidljive šupe i kojoj se krije bure s kupusom, i ostali dimljeni gurmanski proizvodi. Vidiš i kuhinju sa pultom i do nje špajz. „Jedino što je Slađana zahtevala je ostava. Priznajem, smejao sam joj se, jer nisam shvatao njenu važnost! Zidovi ostave morali su da budu dercovani, baš kako je ona htela.“ Lepo se slažu sa zidom koji se zove „Selo, veselo“; na njemu pokloni prijatelja, razne etno rukotvorine. Do njega je „stub ljubavi“, polica sa nizom flaša punih „čistog“ pića ili raznih domaćih rakija. Ima jedna flaša vina „Vranac“ iz 1984 na kojoj piše: „Jedan vranac za tri konja iz dva puta“, aluzija na Vanju, sina Dušana i blizance; tu je i šampanjac iz 1976.godine koji je Vanja dobio kada se rodio sin prvenac.
Trpezarijski sto, pored uobičajene namene, svakog se trećeg ponedeljka pretvara u „kockarnicu“ u kojoj Vanja sa svojim kumićima ljušti preferans. „Igramo samo na pola stola; druga polovina je „zasejana“  raznovrsnim mesnim đakonijama koji nam podižu moral!“
Slađana je insistirala da se na zidu iznad trpezarijsog stola okači slika Miće Popovića na kojoj majmun ređa kulu od karata.
Jedini zatvoreni prostor u ovom delu stana je deo sa spavaćom sobom „Bulić“ i radnom sobom domaćina.

Ko u kući nema živu vatru...
Iz predsoblja direktno vidiš i veliki dnevni boravak u kome su, u drugoj godini stanovanja, Bulići su napravili kamin. „Kamin je šesti stanovnik naše zajednice,“ kaže Vanja. „Ko nema živu vatru u kući on ne može to da shvati. Ja imam poseban odnos prema kaminu, duboko mu se posvećujem. Trebalo mi je godinu dana da „ugodim“ vatru: kad dimi, kad ne dimi. Po logici, vatru praviš pri samom otvoru. Međutim, najbolje je kada je praviš pri dnu unutrašnjeg zida, u dubini ognjišta...“
Donja i gornja greda su od Gvatemala mermera zelene boje. „Ovaj detalj ponovljen je i na svim  potprozornicima. Cepanice se obrađuju u podrumu. Primetio sam da, kada naši prijatelji leti dođu kod nas, odmah se gleda televizija. Čim dođe zima i zaožimo kamin nikomeTV ne pada na pamet. Sve oči su uprte u vatru!“

Kada stigne veće društvo, što je čest slučaj, ono se rasporedi po dnevnoj sobi prema svojim afinitetima: neko sedi na udobnoj sofi od tikovog drveta, presvučenoj bivoljom kožom, tamno braon boje. Drugi sedne u fotelju većih dimenzija u odnosu na uobičajene-mesto za lotos poziciju i meditaciju. Cela garnitura je rad našeg vajara Dragana Veličkovića koji živi na Baliju.

U drugom delu velike dnevne sobe postavljeni su sto i stolice od indonežanskog lakog drveta svetle boje. Najsimpatičnije i najskrovitije mesto je, naravno, Vanjino: preko puta kamina nalazi se elegantna sofa malih dimenzija u Alt Dajč stilu iznad koje, na zidu, vise razne ikone na kojima je sveti Đorđe, slava porodice. Tu se Vanja odmara, ispruženih nogu, gledajući u vatru. Pod je zastrt iranskim tepisima koji kriju neravnomerne spojeve parketa. „Stan smo na brzinu završili ujesen i otišli smo na Zlatibor, u našu vikendicu,“ priča Vanja. „“Kada smo se vratili imali smo šta da vidimo: kuća nije još legla, niti se osušila. Parket je povukao vlagu iz betonske košuljice, prosto se napio i nabubreo. Izvukli smo čitava dva reda dasaka!“

Svaki stan ima svoje slike koje zaokružuju i daju pečat jednom prostoru. Kod Vanje Bulića zidovi su prava knjiga prijateljskih uspomena! Jedna do druge, u samo njemu znanom redu, dodiruju se, gurkaju, ističu ili skromno vire iz uglova, brojne slike-kupljene ili darovi prijatelja. U predsoblju vas dočekuju slike: Milana Blanuše („koji bi danas voleo da ima ovu u svojoj kolekciji!“), grafičara Senadina Tusića, koji danas u Parizu.
Iznad kamina, na počasnom mestu, nalazi se velika slika Cileta Marinkovića, Slađaninog školskog druga. Akvarel sa konjima, „Kurbinovac“, Vanja je dobio pre 30 godina od  Todora Stevanovića; „Beograđanka za Vanju“, specijalan poklon književnika i slikara Mome Kapora; slika Ljubice Karić, po Vanji „odličan slikar“. Iznad nje pastorala sa Zlatibora koju je uradio Vladan Terzić. Slika je nedovršena „kako bi Vanja  i u Beogradu uživao u lepoti ovog gorja i sam docrtavao po svojoj volji“.
Jednom je u Nici, na Azurnoj obali, našao u antikvarnici sliku Ohrida i eto je kod njega na zidu. Tu su slike Tapija, Olje, Miše Brankovića...Slika Miće Trnavca na kojoj su modeli sa fakulteta danas je predmet „trgovine“: „Daje mi dve slike za ovu,“smeje se zadovoljno Vanja, „ jer je nju uradio na četvrtoj godini fakulteta!“



„Volim da kupujem slike, a i prijatelji, pošto znaju da uživam u njima, poklanjaju mi ih. Ali, i ja volim da poklanjam. Često mojoj ženi kupujem slike za rođendan! Jednu litografiju Ljube Popovića kupio sam u triplikatu i dve sam poklonio prijateljima. Dobio sam od Vasilise Radojević sliku na kojoj je moja drugarica Biljana Willimon. Zajedno su studirale slikarstvo i ona je Biljanu naslikala onako kako je vidi-bez glave! Jednom prilikom, dok sam ga intervjuisao, Milan Konjović je uradio crtež, nazvao ga „Sokak“ i poklonio mi ga!“
Nižu se, dalje, slike Aralice, Ljiljane Drezge, Vesne Milunović, kao i grafičara Stevana Kneževića, Svetlane Pavlović Čindo, Ike Pandurovića sa njegovim beogradskim golubovima. „Crtež  Mome Kapora „Pasko Burin“, sa uličnim sviračem uspeo sam da „nabavim“ i to mi je jedna veoma draga uspomena na Dubrovnik.“ Postoje tri slike Janoša Mesaroša. Na jednoj je jedan konj, na drugoj dva, a na trećoj četiri konja-aluzija na muške članove porodice Bulić.
Vanja kaže da su mu sve lepe i drage. Tri posebno. Na jednoj su naslikani Aboridžani, dar njegove sestričine Nede Hadži-Smajlović. Druga je grafika starog Difa. „Najbitnija je ipak slika Đorđa Dorđevića koju sam kupio 1982.godine Slađi za rođendan!“U spavaćoj sobi je slika Biljane Willimon.

Spasonosni patikarnik
Potkrovlje je momačka radost. Iako se u međuvremenu Dušan odvojio i sada svira „i to dobro“, kaže tata Bulić „i piše scenarije zajedno sa Vukom Ršumovićem- „Košarkaši“, i „Šta mi spremaš“...“- ostala je njegova soba da se i u njoj šire blizanci.“ Tu je i velika ostava koja bi se mogla nazvati „Patikarnik“! Zamislite koliko patika imaju Bulić-momčad, svi sjajni odbojkaši, a blizanci studenti Sportske Akademije! Tu je i mala soba za „rođake iz unutrašnjosti“. Sve sobe su pod kosim krovom. „Kada smo se doselili u stan, blizanci su imali 16 godina. Kadgod dođem kući, komšije me sačekaju uzbuđeni: „Vanja, vaša deca su na krovu!“ Ja ih grdim, silazite dole, ne pravite maler, zašto to radite,a oni mi dobacuju: „Ćale, kad bi ti video kakav je pogled odozgo i ti bi se popeo!“ Oni su danas veliki momci i ovo je prvi put da glava porodice može lakše da diše: umesto špajza u kome je, dok su dečica jurcala po stančićima u kome je porodica živela, u vreme kada su nastale kolumne u listovima „Duga“, „Jež“, „Borba, „TV Revija“, „Reporter“, „Dvoje“.
U sledećem stanu, novinar je uznapredovao i iz njegovog novog toalet-kabineta izlazili su scenariji za 13 epizoda TV serije „Jugovići“, tekstovi za glumce u TV emisijama „Nedeljno popodne“, „U snu san“, preko 130 emisija tv serije „ZAM“, talk show „Biseri“ koji su i danas, posle trinaest godina jedna od najgledanijih TV emisija. Možda je baš u svom radnom kabinetu, zvanom Na terasi, kao nekad Ivo Vojnović, napisao svoj najuzbudljiviji scenario za film „Lepa sela lepo gore“ i famoznu knjigu „Kako sam gajio blizance“ . Motivi iz knjige poslužili su kao osnov za scenario, upravo snimljenog filma „Drugo stanje“ i istoimene TV serije.

Danas, kada završi igranje odbojke (dva puta nedeljno), kada se završi igranje preferansa, kada se nadiše svežeg vazduha na Savi jezdeći na jahti svoga prijatelja i kumića Dragana Klarina ili provoza čamcem  Danila Vidojkovića, Vanja Bulić, udobno smešten ispred kompjutera kuca najnoviji tekst „Oko otoka“ koji će verovatno opet biti hit godine! 

Jelena Kaličanin
Foto: Dragan Babović