U ateljeu je bio takođe Nikola Petrović Njegoš. Alijas, Petro, uvek između Grčke i Bretanje; sećam se pre svega njegovih velikih plavih očiju i izraza koji je govorio da ga briga za sve...Rekao je, smejući se, da je prestolonaslednik Crne Gore, I činilo se da nije tome predavao veliku važnost; za vreme događaja na Kosovu, “srela” sam Nikolu, preko interneta. Rekao mi je da su ga toplo primili u njegovoj zemlji…
Lilian Braun, arhitekta

Mali privatni pasaž, šarmantan I tih, smešten u južnom delu pariskog XV arondismana, u senci velike Monparnas kule-grupa umetničkih ateljea izgrađenih 1901.godine. U jednom od njih se nalazila kantina slikarke Marije Vasiljevne na čiji su boršč svake večeri dolazili “monparnasovci”, siromašni umetnici iz kraja, među kojima Apoliner, Šagal, Pikaso, Matis, Modiljani.
Jedno od poslednih umetničkih mesta u Parizu o kome brine grupa entuzijasta, okupljenih u grupi “Put Monparnasa”. Među njima, crnogorski prestolonaslednik, arhitekta Nikola Petrović Njegoš.

„Dugo smo se borili da zadržimo ovaj deo starog Pariza, u srcu Monparnasa. U ovom pasažu je kaldrma ista kao i pre sto godina. Svaki ulaz ima uske strme stepenice koje vode na sprat. Ja sam poslednji  našao ovaj stan u kome sada živimo moja žena i ja, a deci sam ostavio stan u kome smo dugo godina svi zajedno živeli. On se nalazi preko puta našeg „sela“ što nam omogućava da se sa decom viđamo svaki dan, što je prava retkost u Parizu. Grupa „Put Monmarnas“ je predložila gradu da na ovom mestu ostane stara galerija i doda Muzej starog Monparnasa. Četiri godine se  pregovaralo, jer je rekonstrukcija ovog malog „sela“, u kome se nalaze izložbeni prostori, ateljei, cvećara itd, bila veoma skupa. Bila je to bitka za očuvanje malih umetničkih enklava, pritisnutih nadolazećim oblakoderima,“ovako objašnjava mesto u kome živi Nj.K.V.Nikola Petrović Njegoš, prestolonaslednik Crne Gore.

„Jednog dana, dok sam renovirao postojeći prostor, pretvarajući ga u stan i atelje, zakucao je na moja vrata stariji gospodin: leptir mašna, supruga sa njim. „Šta zidate ovde?“, upitao je. Kada sam mu rekao da sam arhitekta i da želim da napravim prostor u kome ću živeti i raditi, prijatno se iznenadio i rekao mi: „Znajte da se nekada u ovom prostoru nalazio prvi arhitektonski atelje Škole lepih umetnosti Areč, a nešto dalje atelje Lamaš.“ Bio sam na pravom mestu! Svi mi koji smo se borili da sačuvamo ovu parisku baštinu koju je Opština sruši kako bi na tom mestu podigla visoke Ova borba je zbližila nas koji živimo i radimo na ovom prostoru, sve nas koji smo posadili drveće na malom trgu, loze i cveće duž „ulice“-svi smo u upravnom odboru Muzeja. „Ja sam, kao arhitekta, izvodio radove našeg Muzeja kao i arhive "Yves Klein", koji nosi ime jednog od najčuvenijih umetnika šezdesetih godina prošlog veka.

 

Prestolonaslednik
Privilegovani stanovnik pariskog originalnog kutka, nazvan Petro, rođen je u Francuskoj, studirao arhitekturu u Francuskoj, ali su njegovi koreni na Baklanu. Nikola Petrović Njegoš je prestolonaslednik crnogorskog trona. Danilo II, stupajući na presto na kome su do1851.godine valdali isključivo kneževi-vladike-jedinstven slučaj u evropskoj istoriji-odbio je da poštuje celibat. Oženivši se, postaje knez od Crne Gore. Zahvaljujući borbenom umeću svoga brata Mirka, velikog vojvode od Grahova, odnosi velike pobede nad Turcima. Kada je Danilo ubijen 1860.godine na čelo Crne Gore dolazi Nikola, visok I impozantan čovek, odličan diplomata, poeta, koji je studirao u Trstu I Parizu. Obučen u elegantnu narodnu crnogorsku nošnju, bio je jedna od najmarkantnijih osoba  među članovima evropskih dinastija u vremenu do Prvog svetskog rata. Jednu od njegovih kćeri, Jelenu, udao je za budućeg italijanskog kralja Vitorija Emanuelea III, Zorku za budućeg srpskog kralja Petra…Godine 1900, dodelio je sebi titulu Njegovog Visočanstva, a 1910.godine proklamovao se za kralja Crne Gore.
Kada je 1916.godine potpisao primirje, opozicija ga je primorala da napusti Crnu Goru. 13.novembra 1918. Skupština u Podgorici donela je odluku o svrgavanju dinastije Petrović-Njegoš I glasala za pripajanje Crne Gore Srbiji.

Nikolin sin, Danilo odrekao se prava nasledstva u ime svog nećaka Mihajla, koga je vlada u egzilu priznala za svog suverena, pod regenstvom kraljice Milene, kraljeve udovice. Regenstvo je prestalo 13.jula 1922.godine kada je Crna Gora postala deo kraljevstva Srba, Hrvata I Slovenaca. Mihajlo, koji je studirao u  Engleskoj I Francuskoj, čim je postao punoletan, odrekao se dinastičkih pretenzija I zvanično priznao za  kralja Aleksandra Karađorđevića. Odan svojoj ideji, odbio je ponudu Musolinija I fon Ribentropa, da se popne na “njihov” tron Crne Gore. U dva navrata interniran je, za vreme Drugog svetskog rata, u logore, posle čega je došao u Beograd sa dozvolom maršala Tita. Godine 1948/49 radio je u službi Protokola u Ministarstvu inostranih poslova, ali se, razočaran autoritarizom Titovog režima, vratio u Francusku I od tada živeo povučeno, radeći kao prevodilac. Odbivši sve mogućnosti I pomoć od rođaka plemića, živeo je do 1986.godine u Parizu, ostavljajući za sobom uspomenu na diskretnog, slobodarskog I poštenog čoveka. Njegov sin, aktuelni šef Kraljevske kuće, Nikola Petrović Njegoš, nosi titulu Njegovo Kraljevsko Visočanstvo, kralj Crne Gore.

Kraljevska porodica
Nikola je rođen 7.jula 1944.godine u francuskom mestu Sen-Nikola-di-Pelem. Sa svojom majkom, Ženevijev Priž, živeo je skromno, daleko od rođaka aristokrata. “Tek po povratku tela kralja Nikole I kraljice Milene I njihovih dvaju kćeri Vjere I Ksenije, u otadžbinu, bolje sam se upoznao sa rođacima, plemićima Romanovim, Savojama I Karađorđevićima. Danas se često viđam I imam odlične odnose sa Romanovima koji su sentimentalno vezani za  Crnu Goru.
Moja majka je bila žena otvorenog duha. Radila je mnogo celog života kako bi me podigla. Bila je okružena intelektualcima I umetnicima što je veoma uticalo na moje vaspitanje. Do svoje smrti se borila za očuvanje čovekove sredine I prava čoveka. Bila je predsednik Federacije za očuvanje prirode, u Bretanji I delegat Lige Društva naroda.

Moga oca Mihajla, na žalost, nisam dovoljno poznavao iako smo živeli u istom gradu. Moji roditelji su se razveli 1950.godine, kada sam imao šest godina.  On je napustio Crnu Goru, za vreme Prvog svetskog rata, sa šest godina I bio mu je, kao I svim članovima dinastije Petrović Njegoš, zabranjen povratak u zemlju. Verujem da se od toga nikada nije oporavio I da je to bila velika rana za njega. Umro je siromašan jer mu ponos nije dozvoljavao da koristi razne mogućnosti koje su mu nudili plemići-rođaci. Sećam se da smo ga, moja tetka Jelena(kćer Natalije iz drugog braka sa grofom od Dizela) I Jelenin sin Erve-svakodnevno obilazili, donosili hranu I negovali. Nikada nije želeo da mi priča o Crnoj Gori. Bila je to tabu tema!

1968
Nikola Petrović Njegoš je započeo studije arhitekture u Parizu 1962.godine „Studirali smo i u isto vreme radili u ateljeu zajedno sa starijim arhitektima, dakle, ujedno smo učili akademsku arhitekturu i upijali duh novih projekata. Postojalo je zajedništvo koje nam je davalo nove dimenzije života i arhitekture. Odmah sam se sudario sa, tada jednim od najvažnijih profesora, Noelom le Mareskijeom: moj prvi projekat nije prošao i ja sam prešao u atelje arhitekte, đaka Le Korbizijea, Žorža Kandilisa, i njegovog partnera Aljoše Josića.“

Možda je tu dobio osnovu da 1968.godine postane onaj strasni zagovornik zajedništva, socijalnih stanova-komune. Premise maja 1968.godine ostavile su za sobom sumnju u osnovu i formu arhitekture pariske Škole lepih umetnosti, a mesto arhitekte u okviru društva počelo je da se gleda drugim očima. U takvoj klimi ateljea koji nije bio član zavničnog Instituta, zajedno sa Antoanom Grumbahom, Kristijanom de Potzamparkom i dr., mladi Petro, kako su nazivali Nikolu, izgradio je svoj stav prema ovoj „korbizijanskoj“ arhitekturi. Kako je atelje bio motivisan socijalnim idejama, njegovi članovi, mladi arhitekti, bili su prvi na barikadama maja ’68.“
„Srećan sam što sam mogao da učestvujem u studentskim demonstracijama u Parizu. Utopijske ideje tog vremena još uvek tinjaju u meni-i pored pobede koju su izvojevali ekonomski razlozi nad ideologijom i materije nad duhom, što karakteriše današnje vreme.“

Kasnije, mladi Petro radi u birou Labro/Orzoni na projektima novog skijaškog centra Avorijaz, sa skulptorom Šamai Aberom. Njegov san je bio da razbije prepreku između intelektualnog I manuelnog rada I, inspirisan kalifornijskim arhitektima koji su sami podizali svoje zgrade, zajedno sa grupom istomišljenika, osniva grupu T.A.T. Uprkos činjenici da je u to vreme bilo zabranjeno upotrebljavati drvo u Parizu, grupa podiže drvenu kuću za jednu ženu koja je pravila lutke. Kuća postoji I danas.
Zatim su, 1974. otišli u centar Francuske, u Seven, gde su na jednom imanju obnovili zgradu za ganjenje svilenih buba, veoma važne aktivnost u toj regiji. Nije bilo puteva, vode, struje. Radili su sa seljanima. Sami pravili drvenariju. “Za mene je taj poduhvat bio izuzetno iskustvo, naravno, ne I rentabilno! Bio je to život u prirodi, bila je to sloboda.
Od 1976.godine Petro radi na projektima agrikulture u pariskom regionu(velike farme I njihove laboratorije i tehničke zgrade). Tehnički deo-silosi s jedne, laboratorije…- polja s druge strane-sublimirali su Petrovu ideju da projektuje “u dosluhu sa prirodom”. Sa prijateljema, Žakom Simonom, pejzažistom, I L.Bednarom, Petro radi na osmišljavanju spoljnih površina, oblikovanju fontana, naročito dečijih igrališta. “Bio je to vrlo kreativan posao, mentalno i manuelno, jer su projekti bili vezani za otvoren prostor! Ja sam i dalje šezdesetosmaš, u privatnom I profesionalnom životu. Zato nisam nikad, za razliku od mnogih kolega sa studija- bio na psihoanalizi! Mislim da treba živeti sa svim dobrim I lošim stranama samog sebe, jer je to prirodno. Pitanje je da li treba zagovarati svoj lični interes ili žrtvovati svoje ideale, ubeđenja jer, mi smo socijana bića. Moja sudbina je vezana za sudbinu drugih. Danas je sve usko usmereno kako bi sistem mogao bolje da kontroliše ljude. Dakle, trebalo bi se uglaviti u taj sistem. Međutim, ja neću u ovim mojim godinama da se menjam niti da ulazim u te sisteme. To je I odgovor na arhitekturu le Korbizijea, maga šezedestih godina.”

1968
Petro veruje da je Le Korbizije bio sjajan umetnik, ali je želeo da generalizuje I sistematizuje svoje teorije. “Bolji je arhitekta, zbog svojih pokušaja da prevaziđe estetiku, zbog igre prodiranja svetlosti, zbog svoje umetničke senzibilnosti I nepogrešivog osećaja proporcija, nego što je bio teoretičar modula. Bilo bi bolje da je pisao knjige o poeziji prostora nego o svojim teorijama o “mašinama” za stanovanje,  jer ih je on, praktično, sažvakao tako dobro, da potonji arhitekti nisu morali da puste svopstvenoj mašti na volju I sami iznedre nešto novo I naprednije, da dođu do sopstvenog arhitektonskog odgovora. Dakle, sistematizacija nije pozitivna. Zauzvrat, imamo ovo naše malo “selo”: sto godina od njegove izgradnje, ono diše slobodno i privlači posetioce, stanare koji mogu biti umetnici, cvećari, pa I prinčevi…Sutra može deo da se pretvori u opštinski sekretarijat, galerije…stanove, kancalarije.

On mora da menja svoju namenu, ne samo da bude prostor za stanovanje ili samo prostor za rad. Takav je prostor dobar za život.!

Nešto tako je Nikola Petrović Njegoš pokušao da napravi u svom prostoru u stanu velićine 126m2. Stan se nalazi se na prvom spratu I podeljen je na dva dela, privatni I poslovni. Do njih vode dva posebna stepeništa, a vezani su međusobno velikim kliznim panoom. Obzirom da je to bio nekada atelje, krov na jednu vodu na jednoj strani dovoljno visok da arhitekta Petrović Njegoš  podigne galeriju na kojoj se nalazi spavaća soba. Povezana je sa kupatilom koje je otvoreno prema prizemlju i nazvano “kupatilo orlova”. Do spvaće sobe penje se visokim stepeništem, bolje reći, kutijama visine 40 I širine 60 cm, koje se koriste kao fioke. Pod je od hrastovih pločica veličine 20x20cm, otporan na abanje. Naročito je pogodan za biro, sastavljen od radne sobe arhitekte, kutka za kompjuter, sekretarijata I velikog konferencijskog stola.

Povratak u budućnost
Salon se nalazi do ulice, četvrtasti prostor sa garniturom za sedenje, umetničkim predmetima I jednim ogromnim kartonskim trankom-jedina uspomena na oca, kralja Mihajla. Svakog Božića Nikola, Fransin I njihova deca, knjeginja Altinaj (na uzbečkom jeziku znači “malo zlato”) I knez Boris, u njega stavljaju božićne poklone. Pogled je degažiran zahvaljujući velikoj aveniji, a ako se nagmete na prozor može vam na glavu “pasti” Kula Monparnas!

Ali, kako su putevi Gospodnji čudni, stvarno osećanje o poreklu Nikole Petrovića Njegoša i mestu u kraljevskoj hijerarhiji pojavilo se 1989.godine. U trenutku kada je napunio 45. godina, jedan telefonski poziv izmeniće tok njegovog života. Zvanični poziv crnogorske vlade otvoriće mu vrata otadžbine o kojoj je do tada samo slušao bajkovite priče.
“Tako sam se uputio u Crnu Goru. U Cetinju je bilo veličanstveno. Desetine hiljada ljudi je želelo da me upozna, a ja celu Crnu Goru! Po povratku u Pariz, pada Berlinski zid I shvatam da se Evropa ujedinjuje. Razmišljao sam: najzad ljudi treba da se upoznaju I eto prilike da se nađu na jednom mestu-u Crnoj Gori! Sa svojim starim kućama, bivših ambasada, Cetinje me je podsetilo na Il Giardino na venecijanskom Bijenalu, I dalo mi ideju da osnujem 1991.godine Bijenale savremene umetnosti. Skup projekat. Obilazio sam dijasporu u Americi, u Parizu, ali izgleda da su već pre mene stigli mnogi I pokupili šta se pokupiti može! Na kraju, naši koji žive u Americi ili u Parizu dali su nešto malo novaca, a većinu Beograd I Podgorica. Bijenale je funkcionisalo tokom nekoliko godina, ali je zainteresovanost počela da opada. Pod jedan, niko više nije hteo da radi besplatno, pod dva, činjenica da je crnogosko društvo jedno od najtradicionalnijih u Evropi, te se savremena umetnost teško “primala”. Ostali smo samo ja i Gordana Stevović koja je celim srcem radila sa mnom od samog pocetku. Obrni-okreni, proveo sam 10 godina u pokušaju da pomognem zemlji koja je imala za ideju ekologiju, što je meni bilo važno.”

Moja uloga na crnogorskom dvoru
Nikola tvrdi da nema ni srce ni duh mondenstva, tako dragom plemstvu, već da je okrenut militantim pacifistima I umetnicima. “Nemam drugih ambicija do da prenesem svojoj deci ovo prestižno ime koje su mi ostavili roditelji I preci. Srećan sam što su oni mogli da upoznaju “očevinu” I što je Crna Gora danas deo njihovih života. Altinaj danas ima 26, bavi se filmskom režijom I već je snimila nekoliko kratkih filmova. Po svom karakteru podseća na knjeginju Kseniju. Boris, 24 godina, završava studije Primenjenih umenosti u Parizu. Liči na mog dedu, kneza Mirka. Kao otac I deca, odlično se slažemo. Veoma sam srećan I zadovoljan sa decom jer su oboje radni I dobro se osećaju u svojoj koži. Moja supruga, Fransin, rođena Navaro, Marokanka poreklom, I ja živimo  braku već 30 godina. Uošte nisam primetio kako vreme prolazi! Frans je 20 godina modni kreator. Zajedno sa Evom Robinson, ima modni atelje konfekcije “Petrović& Robinzon”, u kome radi 14 osoba, uglavnom Srba I Crnogoraca koji žive u Parizu.

“Verujem da je važno da ime koje nosim bude na strani onih koji se bore protiv euforije koja nagriza naše društvo. Plemstvo sa velikim “P” nije za mene samo formalna stvar o kojoj se čita u tabloidima. To je, pre svega, sklop ljudskih kvaliteta. Kvalitet duha I srca je nit koja je sačuvala dinastiju Petrović Njegoš, od Danila do mog pradede kralja Nikole, I to u izuzetno teškim uslovima. Polako otkrivam težinu tog nasledstva koje mi čini čast I koje me obavezuje. Takođe verujem da ovo nasledstvo pripada svim Crnogorcima.

Što se tiče moje uloge u budućnosti, znajte da, s jedne strane, nemam nikakvih monarhističkih ambicija. S druge strane, nije na meni da Crnogorce lišim ovog dinastičkog nasleđa. Na koji će način dinastija Petrović Njegoš biti korisna za Crnu Goru- odluka je svih Crnogoraca!”

Jelena Kaličanin
Foto: Goran Musić