Na istoku Pariza rađa se nešto novo: hotel Mama Shelter, unuče slavnog Kluba Mediterane, najnoviji je projekat porodice Trigano i dizajnera Filipa Starka, dosad neviđen koncept u hotelijerstvu.



Porodica Trigano poznata je svuda u svetu po odličnom njuhu za osmišljavanje hotela. Sredinom prošlog veka njen koncept hotel Klub Mediterane, iz milošte nazvan Klub Med, zapalio je svet. Pojam hotel od tada više nije bio isti. Žilber Trigano je uveo svojevrsnu formulu: tokom pedesetih godina prošlog veka gosti su u hotelima provodili isključivo noć. Umesto toga on je gostima ponudio, pre svega, sportsku zabavu. Tako je hotel postao oaza sporta, razonode i uživanja. Po dolasku u hotel gost bi, za određenu sumu novca, dobio šarenu ogrlicu ili narukvicu s kojom se kupao, jedrio, plesao... Novac oko vrata i oko ruke. Bio je to pravi svetski bum: Baleari, Tahiti, Švajcarska, Izrael, Maroko, Obala Slonovače... preporodili su svoj turizam, time i ekonomiju zemlje.

Gospodin Serž Trigano, sin osnivača, veoma se dobro seća Kluba Med na ostrvu Sveti Marko . „U to vreme imali smo već nekoliko „punktova“ ali je Sveti Marko, prelepo ostrvo okruženo Jadranskim morem, mogu reći, prototip onog što smo želeli da pružimo gostima: ukus za sportske aktivnosti i uživanje na vazduhu. Danas se to, naravno, podrazumeva!“

   

Dobar urbanizam-bolji turizam
Njegova nova zamisao je hotel Mama Shelter(naziv bi se mogao prevesti kao- Utočište kod mame) u dvatesetom kvartu Pariza. To je narodski kvart: zanatlije, radnici, piljarnice koje su odavno nestale u centru Pariza, lokalni bistroi u kojima se još uvek zapali po neka cigareta...Slično beogradskoj Čuburi koju upravo okupiraju novodošli...

Sam hotel je urbana priča. Šta ste želeli da poručite gostu ovog hotela?
„Ovo je narodski kvart. Ovde se porodice još uvek drže tradicionalnih nedeljnih ručkova. Mi smo im to ponudili. Sede na klupama za velikim porodičnim drvenim stolovima. Na čelu sofre nalazi se fotelja sa ogromnim naslonom-mesto za Mamu koja „predsedava“ porodicom. U isto vreme, Filip Stark je svojim dizajnom pozvao „urbane“ goste koji bi voleli da otkriju svet autentične boemije pretstavljene na nov način, u narodskoj atmosferi. U ovom hotelu vlada jedna vrsta demokratije novih internacionalnih putnika, onih koji ne priznaju drštvenu podelu na klase kao ni državne granice,“ ovjašnjava gospodin Trigano dok njegova dva sina užurbano špartaju oko nas, kontrolišući svoje buduće nasledstvo.

   

Koliko je trajalo osmišljavanje Vašeg hotela?
„Još 2001. godine arhitekta Rolan Kastro, poznat po svom dizajnu Muzeja komičnih stripova u Angulemu, i ja razmišljali smo kakav bi mogao da bude hotel koji bi se po svemu razlikovao od drugih, a opet zadovoljavao sve potrebe jednog gosta. Kako je on zagovornik prigradskog života i protivnik urbanističkog aparthejda, bilo nam je odmah jasno u kom delu Pariza treba da tragamo za prostorom. Pridružio nam se biznismen Siril Aujzerat, koji sebe smatra „filozofom“.“ Danas Trigano i Kastro tvrde da su pronašli nove granice putovanja: urbanizam omogućava jači turizam.

Nevelika, jednostavna fasada i skroman ulaz ničim ne ukazuju da se u zgradi, koja se  proteže duboko u teren, nalazi najnovije trendi mesto u Parizu. U blizini je groblja Perlašez na kome počivaju pisci Balzak, Oskar Vajld...slikar Modiljani...i, naravno, pevač Džim Morison. Hotel je podignut na mestu velike garaže, odmah pored stare železničke pruge koja ne radi još od 1930.godine.  Dužinom celog prizemlja smešten je restoran na otvorenom. Pogled gosta gubi se u neuobičajenoj panorami neupotrebljenih šina, zaraslih u travu i žbunje.

U prizemlju se nalazi recepcija, sva u sivim tonovima. Na tavanici bezbroj grafita. Tik iznad recepcije ugledala sam stihove čuvene pesme Žak Ditrona:
„Pet je sati/Pariz se budi/Pet je sati/Ne mogu da spavam“. U dnu konferencijski sto sa dva kompjutera. Pored njega fotelje koje izgledaju kao da ih je neki drvodelja iz gvozdenog doba izdeljao svojom sekirom-dizajn Filipa Starka. Kao i uvek, njegov će dizajn uskoro biti prevaziđen. Ipak, u ovom slučaju on ukazuje na nov pravac u hotelijerstvu: konvencionalne ideje o usluzi i izobilju su nevažne u svetu novih komunikacija.
Izgleda  da mu je dojadilo da smišlja novitete pa je u u ogromnom prostoru sa sadržajem za doručak, ručak, internautskim kutkom, kuhinjom, barom...uptrebio obične školske klupe na kojima su decenijama sedeli đaci iz cele Evrope. Stolice su, naravno, male. U zbrci raznih oblika vide se i udobne, potpuno jednostavne, čak neinteresantne fotelje; između njih metalne, ovog puta nov dizajn, takođe-male!
Svuda stolovi za obedovanje, mali naravno. Ali, kako se napreduje u dubinu ovog prostora njih zamenjuju veliki drveni stolovi klupe. Na čelu sofre nalazi se fotelja s ogromnim naslonom-to je mesto za Mamu koja „predsedava“ porodicom.

   

„Mislite!“ dovikuje Stark
Svi podovi na spratovima obloženi su sivim matrijalom. Ispred vrata soba opet štampane poruke. Ispred jedne piše: „All you need is love!“ Na svakom podestu nalazi se ogromno četvrtasto ogledalo, ovlaš naslonjeno na zid preko puta liftova. Na njega se svaki dan upisuje dnevni meni, a dodaje se i poziv na eventualni događaj u hotelu, kao što je gostovanje važnog didžeja ili nastup neke nove moderne muzičke grupe. Osoblje upotrebljava chinagraph olovke da napiše poruke na njima kao i na ogledalima u dva lifta, na francuskom i engleskom, u kojima nas podseća da samo ljudi i delfini uživaju u seksu...

Hotel ima 172 sobe. Male, jednostavne, sive boje. Ali u njima ima sve, uključujući i tišinu, super udoban krevet, besprekornu elektroniju, iMac sa ekranom od 24 inča. Tamni zidovi, siva tavanica-čovek bi pomislio da je u podrumskoj prostoriji. Ali, Stark je upravo želeo ovakav efekat i zato nije postavio osvetljenje iznad glave gosta. Umesto ormana, otvorene police(mada mi se čini da nisu dovoljno duboke da se smesti kofer!). zauzvrat, kupatila su bela i svetla.  Obložena su belim pločicama sa izrazitim crnim fugama; čak su i vrata u istom tonu tako da gost ponekad ne može da ih nađe, odnosno prepozna gde je ulaz u toalet-mala dizajnerska šala. „Mislite!“ dovikuje Stark.

Osoblje, koje maestralno vodi čuveni recepcionar Žan-Klod Elger, koji je 35 godina radio u hotelu Žorž V, nosi farmerke, bele košulje i preko njih specijalnim velikim šnalama zategnute crne, reklo bi se, kecelje.

Jedna noć u čuvenom pariskom hotelu Four Season-Georges V košta 1 000 evra.
Jedna noć u hotelu Mama Shelter košta 79 evra.
Izaberite!

Jelena Kaličanin