Razglednica iz Ubavgrada
11.07.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Univerzijada je došla, bila i prošla. Pamtiće je hiljade učesnika, pamtiće je desetine hiljada članova njihovih užih i širih rodbina, pamtiće je stotine eksponiranih i imponiranih članova organizacionog odbora, pa i armijica neočekivano nadobudnih i prilježnih volontera, koji su se u vreme održavanja dvadeset petih studentskih igara ponašali i ovako i onako, ali nikako kao da sve to rade za džabe. Upamtiće Univerzijadu i novobeogradski krajolik, jer upravo je ova svetkovina bezgrešne i zdrave mladosti bila povod da na krajnjem jugu nekadašnjeg Austrougarskog carstva nikne jedna nova mikronaseobina, Ubavgrad, u kojem će, pošto se razigrana studentarija raziđe, živeti neki novi prestoničani, belvilska imigracija.

Ovo, svakako, nije vreme za zlurade komentare. Srbi su, silom istorije, uspeli da prevaziđu onu svoju čuvenu „da komšiji crkne krava“. Nema više kod nas komšijâ. Svi živimo u istoj avliji, bilo da je ona pusta i prokleta, Andrićeva, ili pečalbarska, seobna, Miloša Crnjanskog. Ko je još blesav da se raduje postradanju komšijske krave, ako je krava bila luda? Ili da likuje zbog nevolje koja je zadesila komšijinu krmaču, ako se zna da su gude kobni generatori bolesti koja se po svinjskom svetu širi kao propaganda među ljudima, a pri tome napada i potomke izvornog homo sapijensa? Nema više, dakle, komšijske pakosti, iz prostog razloga što, rekosmo već, nema više ni komšiluka kao izolovanog entiteta. Što nam je – to nam je. Svima.

Univerzijada – održana u klimatskim uslovima koji su Beograd maskirali u monsunsku simbiozu Ranguna, Pnom Pena i Džakarte –  pomogla nam je da sagledamo jednu bitnu stranu ovdašnjeg mentaliteta. Mnogim našim istaknutim javnim poslenicima minulih dana usta su bila puna priče kako, organizujući Univerzijadu, ova zemlja šalje nekakve slike u svet. Mi, organizatori Univerzijade, bili smo, po njihovim rečima, vaskolikim reflektorima obasjano središte planetarnog sporta, sve oči svetske sportske i nesportske javnosti bile su uprte upravo u nas i samo u nas.

U najboljoj nameri da – vođen plemenitim samokritičkim porivima – proveri validnost pompezne samohvale, autor ove beleške danima je sate i sate provodio pročešljavajući strane televizijske programe, u potrazi za tom salvom informacija i reportaža iz Univerzijadom zahvaćenog Beograda. Kad ono – niko ništa. Opet su nas ignorisali, reći će malodušni. Ni zapad ni istok ne polomiše se baš oko Univerzijade. Studenti su balast i razvijenima i onima u razvoju. Ko će još medijski da pokriva njihove (polu)promašene sportsmenske aspiracije?

A šta nam sve to još reče o našem mentalitetu? Pa eto: prethodnih godina i decenija, kada su univerzijade održavane u drugim zemljama, na drugim kontinentima, i beogradske medijske kuće vrlo su oskudno, a neretko i nikako, propraćale zbivanja na tim takmičenjima. Na našim televizijama nikada nisi mogao da vidiš iole ozbiljne sportske emisije posvećene rezultatima postignutim na svim tim univerzijadama, niti portrete akademaca-sportista koji su se na borilištima širom planete isticali umećem i rezultatima. A to, brat bratu, znači da nemamo ama baš nikakvo pravo da se bunimo što beli svet ne obraća pažnju na ovu našu, dvadeset petu Univerzijadu; ni mi nismo bogzna kako šljivili dvadeset četvrtu, dvadeset treću, petnaestu i sedmu, pa otkud nam pravo da tražimo od globusa da prestane da se okreće zbog ove naše, ubavgradske?

Još jedno pitanje neprestano provejava kroz razbijene prozore i trošne zavese naše ispošćene, sasušene medijske izbe: zašto jedna zemlja, po standardima važećim u onom delu sveta kojem ona tako žarko želi da pripada, troši preko svojih mogućnosti? Ko će podvući crtu i saopštiti javnosti koliko smo na Univerzijadi ućarili, a koliko smo na nju spiskali? Jer, što se „medijske slike“ tiče, ona je definitivno beznačajna: više se Srbija u svetu poslednjih nedelja pominjala po već tradicionalnom, ugodno konzervativnom „Egzitu“ nego po revolucionarnoj Univerzijadi. Nas, ako ćemo pravo, samo tradicija i konzervativizam mogu da popularišu u svetu. Posle tradicionalnog, ugodno konzervativnog „Egzita“, koji ovu zemlju košta mnogo, mnogo manje od Univerzijade, na red dolazi još tradicionalnija, još ugodnije konzervativna Guča, koja ovdašnje poreske obveznike košta manje i od već krajnje pristupačnog „Egzita“. A tu je i Đavolja Varoš, primer sušte ekonomičnosti.

Molba svetskim sportskim forumima: nemojte, ako Boga znate, slučajno da nam poverite organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu ili Letnjih olimpijskih igara. Nemojte, ljubimo vas. I ovaj narod bi voleo da preživi, ako nemate ništa protiv.