Sloboda
Srbija, Beograd
09.11.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Odrastao sam kao pripadnik generacije kojoj je, kao eho poetizovane prošlosti, nametano geslo Bolje rob nego grob. Otuda je svako od nas, rođenih, recimo, te šezdeset osme, u virovima podsvesti mogao da upeca zaključak kako je suprotnost slobodi – smrt.

Ateistička narav takozvane komunističke ideologije, koja i nije ništa drugo nego tek jedna u paleti maski dragih onima kojima ništa nije drago, možda je upravo u ovoj maksimi doživela svoj zlokobni, a ipak tako prijemčivi, tobož herojski vrhunac. Suprotstaviti slobodi smrt značilo je istaći slobodu kao neprikosnovenu, pa i imperativnu vrednost: ili si slobodan, ili te nema.

Kudikamo dublju poruku zaveštao je pokolenjima poslednji vizantijski car Konstantin XI, po eritrocitima i leukocitarnoj formuli pretežno Srbin. Kao svaki obrazovan i osetljiv pravoslavac, Konstantin Dragaš je bio sangvinično kontemplativan, spazmatično rezigniran, teatralan u očaju, ali prevashodno odan carstvu nebeskom poput, uostalom, svih važnih srpskih vladara, uključujući i Zorana Đinđića, dovršitelja radova na Hramu svetog Save i ponovouvoditelja veronauke u srpske škole. Uveče 28. maja 1453. godine, dan pošto će razjarene horde Mehmeda II, tada dvadesetogodišnjeg kicoša homoseksualnih sklonosti, zauzeti Carigrad i započeti jedan od najbolesnijih pirova u istoriji, Konstantin je – bodreći branioce grada koji su Zapadnoevropljani još nazivali Konstantinopoljem, a sve u prisustvu đenovljanskih plaćenika i firentinskih trgovaca koji su na Bosfor došli da, u poslednji čas, vide može li se tržište Orijenta nekako preoteti iz ruku dotad agilnijih Venecijanaca – izgovorio reči koje do nas stižu iz neproverljivih, ali ne i nepouzdanih izvora: „Bolje nam je da izgubimo glave, nego duše da izgubimo. Ako izgubimo duše, izgubićemo slobodu.“

Ove careve reči – svejedno da li ih je izgovorio tada ili nikada – odjeka su našle u često citiranim Njegoševim stihovima, ispisanim u prvoj polovini XIX veka. Ili je, možda, onaj koji je citirao poslednjeg vizantijskog monarha našao za shodno da Konstantinu, retroaktivno, pripiše četiri veka mlađu Njegoševu misao.

Dilema – istina ili sloboda – za mene nikada nije postojala. Vođen čisto fudbalskim parametrima, vrlo rano sam došao do zaključka da bi eventualni okršaj Istine i Slobode po svemu podsećao na (najverovatnije prijateljski) susret beogradske Crvene zvezde i valjevske Budućnosti. Da ne bude zabune: u tom duelu Zvezda bi reprezentovala istinu, a Budućnost – slobodu.

Pobednik (najverovatnije zasluženi) bio bi poznat unapred, što, naravno, ne znači da Budućnost nije klub od ugleda i renomea, klub voljen i bodren, koji je usrećio mnoge Valjevce, a i ostale koji su imali prilike da uživaju u najboljim trenucima ekipe čiji se stadion ugnezdio nedaleko od mesta gde se Obnica i Jablanica prvo malo pokoškaju, pa onda ipak sjedine kako bi iznedrile Kolubaru. Svako od nas, bio iz Negotina, Šida, sa Dušanovca, iz Salcburga ili Šerbura, ima neku svoju Budućnost, koja mu je bar jednom zasladila život beskrajno više od raznih Reala, Junajteda, Intera i ostalih klupskih velesila. Sloboda je uvek nešto što je tu, blizu, naše, kod nas, u neposrednoj vezi sa zavičajem.



Sloboda, takođe, uvek mora da počinje da bi postojala. Bez trenutka slobode, nema ni vremena slobode. Slobodi nije dato da traje, nego da nastaje. Zato onaj koji nije večiti početnik ne ispunjava osnovni preduslov da bi bio slobodan.

Sticajem okolnosti, relativno često sam u prilici da razgovaram sa ljudima iz zapadnoevropskih zemalja koje put nanese u Srbiju. Srećem ih i poslednjih godina, ovih nultih, koje neki nepromišljeno nazivaju dvehiljaditima, kao da će tekuća decenija potrajati čitavo stoleće. Ne, ovo su samo nulte, i bolje ih je tako zvati. Nego, retko se desi da neki od tih zapadnih Evropljana s kojima stignem da popričam ne izgovori, pod snažnim utiscima napabirčenim u Srbiji, neku od već, bogami, otrcanih rečenica: „Kako ste vi slobodni!“, „Ovo ovde kod vas – to je sloboda!“ ili „Blago vama što živite u slobodi!“

Zamislite kako bi se osećao neki tamo Srbin u smiraj četrnaestog veka, recimo sedam-osam godina posle Kosovske bitke, kad bi mu, tako, u Kruševac ili Golubac u goste navratio fini Turčin Osmanlija pa mu, sav oduševljen, ponavljao: „Ovo ovde kod vas – to je sloboda!“ Aferim!

Moramo, međutim, biti svesni da to nije licemerje. Niko ne hvali tuđu slobodu ukoliko je zaista nije svestan, ukoliko je ne doživljava. Kao što dete nikada neće reći: „Mama, kad ćemo opet kod tetka-Zorke i Ace?“ ako mu kod tetka-Zorke i Ace zaista nije bilo lepo, tako ni stranac neće hvaliti slobodan duh svog domaćina ako u toj slobodi sâm ne uživa.

Čovek zapadne Evrope, voljom istorije, nije imao prilike da upozna slobodu, možda i zato što nije stigao da upozna ropstvo. Greška, pardon: upoznao je ropstvo, ali kao trgovac robljem i gonič robova, a ne kao sužanj. Zato je danas taj čovek u stanju da se iskreno, bez licemerja, divi slobodi onih koje na moderan, učtiv način porobljava.

Ali mimo nas, zapadnih Balkanaca, i njih, zapadnih Evropljana, koji smo zapravo isti (i mi bismo se slično ponašali da smo u njihovoj koži, što do izražaja dolazi kad im se podsmevamo zato što bi oni voleli da su u našoj), sloboda ostaje ono što je oduvek jedino i bila: lični, intimni ideal koji, u širokom luku zaobilazeći svaku ovozemaljsku kolektivnost, dostiže ono opšte, sveprožimajuće.

Jedna zemlja može biti slobodna, ali samo kao živo biće, isto kao što slobodni mogu biti lisica, jablan, stafilokoka. I narod može biti slobodan isključivo kao živo biće, ne i kao politički organizam. Da, sloboda nije politička kategorija. Ni istorijska. Pa ni psihološka. Ona izmiče nauci, a u silnom izmicanju napadnim naučnicima, počela je da izbegava i smušene umetnike. Videvši da je i umetnici sve ređe prepoznaju, ume još ponekad da se obrati ljudima koji vole tišinu, jedno od poslednjih pribežišta napadnutog sveta. Sveta koji sebi više ne može da priušti taj luksuz da bude tih.

Da bude slobodan.