Samoća
20.11.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Kada piše o samoći, pisac preuzima na sebe neugodan rizik da utone u muljeviti vrtlog memoaristike. Ono što su drugima sećanja, uspomene na ljude i događaje, na prohujale godine i život kakav je bio, to je piscu –samoća. Otuda, kad vidite da se o samoći raspisao neko ko, po svemu sudeći, voli i ume da piše – bežite glavom bez obzira. Osim ako niste istoričar, lirik ili – svetac.

Samoća nije ni luksuz ni blagoslov, nije ona ni dar ni kletva. Ima, istina, upadljive odlike iskušenja, ima u njoj i nečeg hedonističkog, razularenog možda. Ona priziva greh i bezgrešnost, uzvišenost i pad. Njena oružja su red i haos. Plodovi su joj spokoj i unezverenost.

Za razliku od ponetosti ljudskim svetom, koja u sebi nosi svesnu žudnju i podrazumeva opasnost, samoća je sama pred sobom najgori prestupnik i najstroži sudija. Drugima je tuđa samoća potpuno neprihvatljiva; samotnjak mora biti odbačen, jer u njegovom načinu života ima nečeg, u suštini, zaraznog. A kad bi samotnjaštvo počelo da se širi, ogromna većina ljudi, uključujući i dobar deo samotnjaka, osetila bi se ugroženom.

Samoća je zanimljiva i po tome što se, definitivno, ne može podeliti sa drugim. Dele se radost, tuga, ushit, čama, muka, veselje, pa i bol donekle (telesni bol ne). Da, možda samoća predstavlja duhovni pandan telesnom bolu. I zato što je nedeljiva, i zato što se prećutkuje, a i zato što je, na neki smrknut način, cenjena. O samotnjacima se obično govori kao o ljudima koji su na svim poljima, ili gotovo na svim poljima poraženi, ali su ipak odneli neku tajanstvenu, očito mučnu, pobedu koja im daje volju da žive.

Uzrečica „sve u svoje vreme“ kao da ne važi za ljude odane ili prepuštene samoći. Njihovi mračni monolozi, čemerna skrivanja i nezdrava oduševljenja slute na izopačen vapaj za predstanjem, za univerzumom koji nam je bio blizak pre nego što smo bili živi, kako to umeju da kažu deca. („Ja imam osam godina, a bombardovanje je bilo pre deset godina, kad ja još nisam bio živ“, kaže školski drug mog starijeg sina.)

Samotnjak, ako ste primetili, gravitira položaju fetusa, čak i kad hoda; njegova primetna iskrivljenost, bolje reći savijenost,ne potiče od poremećaja kičmenog stuba, ne; ona izvire iznutra, iz njega. Često se čini da mu je stomak nekako upao, bez obzira na to da li je čovek mršaviji ili puniji (a samotnjaci su mahom ispijeni, makar bili i gojazni).

Samotnjaci bolje nego ostali ljudi shvataju da je ovaj život – rat. Ne borba (ta fraza, „život je borba“, već se otrcala), već pravi rat, satkan iz niza bitaka, podmuklih noćnih prepada, racija, bežanije, beskrajnih teskobnih zatišja. Život jednog samotnjaka odvija se, pri tom, na dva poligona: onom kućnom, kad je potpuno sâm, i onom spoljnom, kad izlazi među ljude. Upravo u tom dualitetu najbolje se ogledaju i razlike između samotnjaka i samotnica, to jest muškaraca i žena koje žive u samoći.

Žene bolje podnose samoću u njenom iskonskom, kućnom vidu. Žene koje žive same bolje se osećaju i normalnije se ponašaju kada su kod kuće. Njihova muka, međutim, nezaustavljivo izvire kad se nađu u spoljnom svetu. Onda se vidi da su same.

Za razliku od samotnica, samotnjaci – kod kojih se takođe vidi da su sami – bolje se snalaze na spoljnom poligonu. Kada izađu u svet, oni izgledaju kao ljudi koji su pošli malo da se razdrmaju, da vežbaju. Kod kuće se, međutim, odaju metežu i gotovo permanentnoj usplahirenosti koja je katkad i podsticajna, ali ih uglavnom tišti. Otuda se na njihovim licima ogleda ta iscrpljenost kao od nekog rada. Jer, za muškarca je samoća rad, a za ženu sudbina.

Bodri samotnjaci, oni koji umeju da se nasmeše i pričaju s ljudima, oni koji vole da hodaju, trče, igraju fudbal, koji, u stvari, uživaju u vazduhu, u prirodi – u drveću, najpre – posebna su sorta, i predstavljaju svojevrstan most između samotnjačkog i opštežiteljskog sveta. Ljudi koji žive običnim, društvenim životom kroz takve ličnosti dobijaju priliku da, makar nakratko, nazru kako to izgleda živeti u samoći. Bodri samotnjaci, pak, u sadejstvu sa opštežiteljima stiču toliko potrebno priznanje i bivaju prihvaćeni u zajednici. Naoko neozbiljna, ali neuništiva ustanova bodrog samotnjaštva jedan je od stubova koji, nekim čudom neokrnjeni, približavaju nebo zemlji i zemlju nebu, a da pri tom ne prete nasušnoj potrebi ovozemaljskog da se ne zagledava u nebo i ne tone u misli pred nebesnom kupolastom, varljivom dubinom, ali ni nasušnoj potrebi neba da obujmi ovozemaljsko i uzme ga pod svoje.