Sam na moru
09.07.2010.
Piše: Vladimir D. Janković

„Moja ćerka još nije letovala sama, ali na letovanju sa mnom ima potpunu slobodu kretanja i druženja...“, prenosi jedan ovdašnji magazin izjavu majke dvadesetjednogodišnjeg ženskog čeljadeta, koje je sigurno iskusilo strelu u tobolcu, ali ne voli nigde da putuje bez mame, jer snajka, najverovatnije, ne ume sama da uključi ringlu.

„Naša ćerka još nije išla sama s društvom na more, ali već treću godinu praktikujemo da naizmenično jedne godine njena najbolja drugarica pođe s nama, a onda, naredne godine, naša Lelica ide s njenom porodicom na more. Mislim da je to neka vrsta prelazne faze“, pridružuje se majci dvadesetjednogodišnjakinje sa slobodom kretanja savesni otac jedne osamnaestogodišnjakinje.

„Miloš ne oseća nikakvu potrebu da na more ide s društvom. A i to njegovo društvo je, kako da kažem, razuđeno... Nisu oni tako bliski. Miloš kaže da mu ni najmanje ne smeta što s nama ide na more. Kad bi poželeo da ide sâm, mi bismo mu to, naravno, omogućili, zašto da ne“, kaže majka devetnaestogodišnjeg Lošmija kome matorci uopšte ne smetaju.

Ja sam prvi put bez roditelja (a sa društvom) išao na more u junu 1983, kad mi je bilo četrnaest i po godina. Nas šestorica odseli smo u Baškoj Vodi; drčni a besporočni (niko nije ni pušio, a kamoli alkohol pio il’ štogod jače uzimao), zauzeli smo dve sobe u jednoj gostoprimnoj dvospratnici. U druge dve sobe nabilo se šest devojaka, zapravo devojčica, iz Kraljeva i Užica: njih dve, kao i mi, završile su bile osmi osnovne, dok četiri behu vidno starije: imale su po petnaest-šesnaest godina, i trebalo je da pođu u drugi srednje.

Seksa na tom letovanju nije bilo. Droge takođe. Nije bilo ni duvana ni alkohola. Rokenrola je, ruku na srce, bilo – na obližnjoj terasi svirale su Stijene. Sve sa Zoricom Kondžom. Nijedne večeri nismo išli uživo da ih gledamo. Ali smo ih sve vreme uživo slušali. I ložili se svaki dan što će večeras opet da odsviraju svoj „Smoke On the Water“, svoj „Shine On, You, Crazy Diamond“ i one stvarno svoje stvari, pesme sa albuma Stijena, koje ne znam po naslovima, ali pamtim.

Moja majka – pokoj joj duši – bila je jedna od onih veoma brižnih roditeljki. Kada iz današnje, očinske, perspektive sagledavam njeno viđenje tog događaja, uveren sam da joj nije bilo ni svejedno ni lako što ja na more idem i bez nje, i bez svoga (moga) ćaleta, prepušten sebi i svojim drugarima. Evolucija, međutim, natura zabrinjavajuću sliku: danas, evo, s nezanemarljivom teskobom beležim da se moja mati, tako isprepadana kakva je bila, uzdiže kao majka Jugovića nad današnjim majkama (i očevima). Tvrda srca, bezosećajna do eruptivne dislokacije kardinalnih punktova vaskularnog sistema. Pustila dete od četrnes’ godina sámo na more!

Ali mi, jadranski putnici iz te osamdeset treće, bili smo dobri drugari i tzv. normalna deca. Ne iz „dobrih kuća“ u današnjem smislu reči, jer danas kad za neko dete kažeš da je iz „dobre kuće“, to podrazumeva da je detetu potreban telohrahitelj, da dete letuje na Sejšelima, zimuje u Švajcarskoj, jesenuje na Menhetnu (ne u Kvinsu!), a za Vaskrs, tek da mu se ne počupa korenje, ode kod preteklog dede u Ivanjicu ili Sokobanju.

Mi smo bili pubertetlije u vremenu kad se tek u pokojoj glavi začinjala klica perfidne zamisli da bi, možda, trebalo snimati filmove kao što je, recimo, Sam u kući (moj mlađi sin ima simpatičnu verziju ovog naslova: Sam dečak u kući), filmove koji će bespovratno usaditi strah u ono malo glava u kojima je još bilo odvažnosti kao protivteže ravnodušnosti. Jer, to su bile te pozne sedamdesete i, delimično, rane osamdesete: hrabrost koja ne mora baš da zagine, da strada da bi opstala, jer protiv sebe, na drugoj, neprijateljskoj strani, nema presan kukavičluk već prostu, pretežno bezopasnu letargiju, čmavanje. Otuda i mi, i one Kraljevčanke i Užičanke, nismo bili nikakvi heroji i heroine zato što sami (bez roditelja, u stvari, ne sami) idemo na more. Posledično, ni današnji dvadesetogodišnjaci koji još idu s roditeljima na more nisu, samim tim, kukavice i ništarije. Niti smo mi imali veća muda i jajnike od njih, niti su oni gori zečevi od nas. Ko zna, možda bi se u kritičnoj situaciji ispostavilo da stvari stoje dijametralno suprotno; da se oni, zapravo, bolje snalaze, da manje pate kad zagusti. Bilo kako bilo, neumoljiva činjenica nadživeće i nekadašnju i trenutnu situaciju: mi smo na more išli sami sa četrnaest godina, a oni ne idu ni sa dvadeset.

Nego, ne bi bio red da o sebi ostavim pogrešan, neumereno povoljan utisak. I u meni čuči reditelj nekakvog Samog u kući, što se najbolje vidi po odluci da dve godine posle tog drugarskog letovanja ’83. ponovo odem u Bašku Vodu. Ali ovoga puta zaista sam. Bilo mi je nepunih sedamnaest godina. Jul 1985. Iz Beograda autobusom za Makarsku: praskozorje na Romaniji, hladna zora u Sarajevu, mrgodno, epsko jutro u vazdušnom vrtlogu hercegovačkih Himalaja, neretvljanska fjaka, pa bljutavo podne na dalmatinskom pesku. Policajci bolje naoružani, ali milozvučniji od onih na Banovom brdu, na Čuburi. Pešice od Makarske do Baške Vode: desno Biokovo, levo Adrijatik, gore Sunce, svuda zrikavci, zriču, neumorni kao vuvuzele, ali ne tako prkosni, ne tako osvetoljubivi; pod vrelim đonovima zriče pustara, dobrohotnija od ljudi, plemenitija od oskudnog rastinja. Stižem u Bašku Vodu – sve renovirano. Izmenjeno. Usluga drugačija, sistem nov, cene više. Ferijalni savez prerastao u hotel-odmaralište za ozbiljnije goste. Okupao sam se jednom, na onoj našoj plaži, bojažljivo, sve vreme gledajući u peškir i stvari, da ih neko ne mazne. Otpešačio do Donjih Brela. Seo u autobus za Split. Preko Omiša, sećam se. Promuvao se onda po gradu naboranog župana Dioklecijana, rimskog Nemanje. Seo u autobus za Zagreb. Iskrcao se u Novom Zagrebu, pred zoru. Još po mraku otpešačio do centra grada. Pokušao da kenjam u parku pored neke katedrale, ali bezuspešno – creva se sledila. Jutrom uhvatio voz za Beograd. Bilo je leto hiljadu devetsto osamdeset pete, a ja sam se tamo odakle krenuh vraćao kroz budućnost, kroz rane devedesete, kroz Slavoniju i Srem, preko još nevidljivih jaraka koji će u Savu, najjeziviju od svih reka, tromo odvoditi krv iz plodnih njiva.

Sâm na moru. Što da ne.