PUTOVANJE

Piše: Vladimir D. Janković

Bez obzira na to da li čovek na Zemlji živi ne znam ni ja koliko miliona godina, kako istrajno tvrdi zvanična propaganda, ili su se naši preci na ovoj planeti pojavili tek pre nekih petnaestak do dvadeset milenijuma, o čemu na površinu izbijaju sve zanimljiviji dokazi – putovanje je, u svakom slučaju, jedna od novijih masovnih navika, kudikamo mlađa od konzumacije alkohola i duvana, a kamoli od šminkanja, maskiranja, bavljenja sportom i svih mogućih prehrambenih egzibicija.

Putujemo, kao vrsta, tek odnedavno, odajući se tako grehu i postradanju praotaca i pramajki koji su prvi počeli da putuju putovanja radi, da bi na tim putešestvijima ubijali starosedeoce i padali od starosedelačkih strela i mačeva, pljačkali domoroce i bivali opljačkani, trgovali sa urođenicima i sami postajali predmet trgovine, uživali u bajkovitim predelima i umirali sred neznanih opasnosti, nosili u svet svoje zaraze i venuli od tuđih boleština, radovali se neproživljenim zorama i strahovali od nedoživljenih sutona...

Da, do pre nekoliko stotina godina, što će reći – do juče, putovali su samo osvajači, razbojnici i pustolovi, a danas je, barem u Evropi i većem delu Severne Amerike, teško, vrlo teško pronaći čestitog čoveka koji nikada nigde nije putovao, osim do neke od obližnjih varoši, ne izlazeći iz kruga prečnika pedesetak, sto kilometara. Kao što je nekada, u ne tako davna vremena, meta opšte znatiželje bio svetski putnik, danas bismo s najvećom radoznalošću upoznali nekoga ko ama baš nigde nije putovao, a pri tom je, na primer, žitelj tzv. Starog kontinenta (ni Amerika, Azija i Afrika nisu novi kontinenti, naprotiv, al’ eto nepravde – upravo mlađanu sestricu Evropu zadesi epitet matore!).

Putovanje u savremenom smislu reči isključuje noge kao „prevozno sredstvo“. Kad čovek pešice prelazi određene razdaljine, ma koliko one velike bile, kažu da „budala pešači“, ili pribegavaju urbano-podobnoj, infantilnoj sintagmi „lik hoda“. Da biste putovali, dakle, morate koristiti neko od motorizovanih prevoznih sredstava – automobil, autobus, voz – jer konji su prezreni, a na bicikliste se gleda kao na neozbiljne eksperimentatore. Granica se bezočno pomera: ako je relacija koju putujući prelazite manja od one pokrivene avionskim linijama, vama će, više nego verovatno, biti oduzeta počasna titula „putnika“; putuju, zapravo, samo oni koji lete. Ako ne visite po aerodromima, nemojte se nadati da će vam neko priznati osnovna putnička prava. „Tko leti – vrijedi. Tko ne leti – ne vrijedi“, rekao bi nemački paratehnolog Grunf iz glasovite Grupe TNT.

Malenkost koja potpisuje ovaj literarni osvrt zatekla se pre neki dan opet na beogradskoj železničkoj stanici koja, ako ćemo pravo, poslednjih godina izgleda pristupačnije nego ikad. Možda zato što je uglavnom prazna, primetiće zlobnici. Prijatan ambijent nekada bučne, prljave, žive i grozne balkanske staničetine koja je u međuvremenu dala sve od sebe da postane tiha, čista, mrtva i napirlitana staničica – remetilo je tom zgodom društvance stranih putnika, rozikasto-belih sa bledozelenim očima, očito prispelih sa severa ili severozapada kontinenta nepravedno nazvanog starim.



Putuju ti mladi ljudi kao što su nekada, na izdisaju osamdesetih i u praskozorje devedesetih, mnogi Beograđani putovali famoznim „Inter rejlom“: ranac, vreća za spavanje, mapa, sendvič, san koji, prekinut, titra na obrvama sve do iza podneva, opravdano razbarušena kosa i crni nokti na nogama, jedva zauzdani iznošenim sandaletinama. U grupici se zatekoše i tri devojke (ono bi se, valjda, moglo nazvati devojkama) koje su se, napadno izvaljene, obeznanile usred nekadašnje balkanske buke-prljavštine-života-grozote. Leže ribe (???) i briga ih da li im ispod oskudnih šortsića vire oskudne tangice. Ali... Ali – šta? Ko će još sa sladostrašću da se zagleda u te butine nalik ekološki ispravnim butan-bocama? Ko će se s nevaljalim mislima zablenuti u te telesine što obimom i masom podsećaju na gumene bele tenkove s rumenim tufnicama iz imaginarne igraonice zvane „Beli Šengen“? Potpisnik ovih redova podozreva da bi te tri osobe nekog tamo pola – izgleda, ipak, ženskog – čak i siroti Robinzon Kruso po svaku cenu zaobilazio da su se, kojim slučajem, iskrcale na njegovom ostrvu. Ma, krio bi se Kruso kô bela lala, a i neiskusni Petko izmicao bi kao šlauf od davljenika!

Da li je kokoška starija od jajeta (što ne može biti), ili je ipak starije jaje (jeste, ali šta pa i to znači?) – nećemo sada temeljnije odgonetati. Jedno je sigurno: zemljama koje ionako tavore s belom kugom putnici, a naročito putnice, iz zapadnih delova kontinenta koji je nepravedno nazvan starim – sigurno neće doneti nadahnuće i preko potrebnu želju za plodnošću, telesnom i vaskolikom. Mi smo, uostalom, poriv za „Inter rejlom“ iživeli dvadesetak godina pre njih. A „Šengen“ nam, uzgred, daju da bi oni prekosutra mogli da beže kod nas, a ne mi sutra kod njih.