PSI
09.08.2009
Piše: Vladimir D. Janković

„Govore o životinjama u sadašnjem (urbanom) svetu, i trebalo bi da pripaze šta će reći.
Životinja je danas stigla dotle da čovek plače i pati za njom kao za članom porodice, da je hrani bolje nego sebe, da priča o njoj kao o svom detetu.
Stigla je i dalje: ne ubijaju je tek tako čak ni kad je sama.
To je civilizacijski napredak životinjâ, dokaz da ćemo u dogledno vreme morati da se branimo od njih. Ovde, na trgovima, po sokacima, na njivama.“

Ovu sumornu, zloslutnu vinjetu ispisao sam pre tačno deset godina, nedugo pošto je i pse i mačke, i hrastove i ruže, pa i ljude u ovoj zemlji zasuo dažd milosrdnih tomahavka. Priča je, hiljaditi put, aktuelizovana ovih dana, kada je mlada žena zadobila ozbiljne telesne povrede i proživela dramatično, bolno iskustvo na parkingu kraj Narodne skupštine, u strogom centru izvikanog velegrada. Psi su je izujedali oko jedanaest uveče, nemoćnu i samu kao u američkim urbanim i ruralnim vukojebinama gde se sve zatvara i zamire već u 22.00, a u ponoć nema čovek gde da kupi ni toplo pivo ni užeglu veknu ’leba.

Opšti povod za turobnu, predskazateljsku vinjetu bila je bujica pasjih vesti tih letnjih dana hiljadu devetsto devedeset devete, ali nema sumnje da sam neposredan motiv pronašao u ličnom doživljaju, jedne julske večeri, kad sam se oko tri ujutro sa rodne Čubure pešice vraćao u domicilne Šumice. U Rimskoj ulici, između Ibrahimpašićeve i hotela „Srbija“, iznenada me okružila grupa od trinaest-četrnaest pasa lutalica (zavaravao sam se, zavaravam se i danas, da ih je bilo četrnaest, ali pre će biti da ih je bilo baš trinaest). Vođa i ađutanti prednjačili su u violentnom iskazivanju prava da „budu to što jesu“ na džukački način. Ostali su nevoljno učestvovali u napadu na kosmatog iksana, i njihova tupa neodlučnost pomogla mi je da psihološki premostim stihiju trenutka. Podneo sam čudesan strah, istrajao u samokontroli, odglumio gnevnog bukača (nijedan prozor nije se otvorio, iako su se neka svetla popalila), imao sreće i prošao s neznatnim ozledama.

Ni pre ni posle tog događaja nisam mrzeo životinje. Pa ni pse. Naprotiv; ofucanu frazu da „ko ne voli životnje, ne voli ni ljude“ i dalje smatram u dobroj meri istinitom. Zaista je tako: čovek koji prođe putem kraj zgaženog živinčeta, a pri tom ga ne ošine pritvorno labavi bič melanholije, najverovatnije neće biti osetljiv ni na nesreću koja zadesi bližnjega mu dvonošca.

Nisam ni od onih koji o psima lutalicama govore u globalu, đuture. Ima lutalica i lutalica. Mi u Šumicama, na primer, imamo lokalne lutalice, koji su prerasli u čuvarkuće ili, bolje reći, čuvarzgrade. Svaki drži svoju zgradu-dve i ne laje na stanare, pa ni na goste (ne znam samo kako osete da to nisu prolaznici, nego gosti), ali prilježno startuje svakog iole sumnjivog neznanca. Za lutalice-čuvarzgrade je, inače, karakteristično da nikad ne ujedaju.

Lutalice koje ništa ne čuvaju, laju, a hoće i da ujedu – druga su priča. Dok o lutalicama-čuvarzgradama spontano, neobavezno, ali sa izvesnom radošću brinu sami stanari, o lutalicama koje ništa ne čuvaju, a vole krv – niko normalan i ne može da brine. Ne brinu o njima ni aktivisti raznih nevladinih organizacija kojima su puna usta zaštite odbačenih životinja. Oni se, u stvari, tih zveri sete samo kad neku od njih stigne osveta ojađenog predstavnika smetenog humaniteta, nečijeg muža, majke, strica, komšije, oca, sestre. Onda ti pseudoliberali nariču nad usudom jarosnog pseta koje je, ničim izazvano, nekom detetu pregrizlo tetivu ili, ne daj Bože, arteriju. To je, valjda, delokrug aktivističkog delovanja.

A zašto aktivisti ne štite, recimo, biljni svet u urbanoj pustinji koja, kao i svaka pustinja, po prirodi stvari teži proždiranju svega što još nije pusto? Zašto niko od njih nije podigao glas kada je, za vreme radova u Čuburskom parku 2008. godine, posečen divan jablan, tamo, bliže Ulici 14. decembra (danas Cara Nikolaja Dva, kako to nesrećno izgovori jedna spikerka popularne beogradske medijske kuće)? Jablan, zdrav i prav, ubijen je bez objašnjenja, i meni je to teško palo, ne samo zato što sam ga možda i lično ja zasadio, budući da sam početkom sedamdesetih bio među klincima koji su sa svojim roditeljima sadili stabla po tom parku, već i zato što jablanove volim koliko i dragocene trenutke unutrašnjeg mira. Jablanovi jesu ponekad dostojanstveni do egocentrizma, i plahoviti do razdražljivosti, i čežnjivi do slabosti, i neshvatljivi do mistike – ali nikada nisu nekoj mladoj ženi, bila ona političarka ili prodavačica u bakalnici, odgrizli pola butine, uvo ili list na nozi.

Posebno su neumesni bili prvi medijski izveštaji kojima je propraćen taj poznovečernji, vanskupštinski atak na jednu Jelenu. U tim raportima dosledno je ponavljana floskula „da se utvrdi ko je za ovo odgovoran“. Pa ko bi bio odgovoran? Možda UPLB (Udruženje pasa lutalica Beograda)? Ili će pre biti APLS (Asocijacija pasa lutalica Srbije)? Kažiprst podozrenja bi se, u takvom istražnom raspletu, ipak najpre zaustavio na SAPLUZAB-u (Savez pasa lutalica Zapadnog Balkana)... Politička vrhuška svakako oseća nelagodu: budući da na primeren način nije reagovala u stotinama i stotinama slučajeva kad su opasne životinje napadale dečake, devojčice, tetke, ujake i bake, neprikladno bi bilo da s radikalnim merama istupi upravo u trenutku kad se na meti četvoronožnih napadača našla pripadnica aktuelne političke elite. Nekakva sablja možda bi dokačila pomahnitale džukce tek kad bi se ta lajava kamarila drznula da – daleko bilo – kidiše na nekog od najviših državnih funkcionera.

Neizlečivu blagonaklonost prema psima – koju definitivno u sebi prepoznajem i, ne bez stida, priznajem – ilustrovaću još jednim navodom. Kad sam već bio dovoljno samoljubiv da tekst započnem autocitatom, red bi bio da ga kraju privedem citirajući nekoga ko je bio pametniji od mene, premda je reč o dečku koji je sa svoje 23 godine procenio da je možda ipak bolje prekratiti ovozemaljsko poslanje nego izgarati u borbi. Da li je Oto Vajninger (1880–1903) bio kukavica, ili će samo nesmotreni tako protumačiti njegovu odluku da se brže-bolje ratosilja sveta u kojem besno pseto ima ružičastije socijalne predispozicije od izujedanog čoveka – neću sada razlagati. Preneo bih, samo, Vajningerova promišljanja psa kao živog bića i simbola, u prevodu s nemačkog Branimira Živojinovića:

„Pas postupa kao da oseća sopstvenu bezvrednost; on dozvoljava da ga tuče čovek uz kojeg se on odmah ponovo privija, kao uvek zao čovek uz dobroga... Ljudi koji se trude da druge brzo pridobiju, a ipak se na taj način istovremeno štite od napada, ljudi kojih se čovek ne može otresti, imaju pseća lica, pseće oči...
Zanimljivo je na koga pas laje; on po pravilu laje na dobre ljude, a ne na proste, pseće prirode... Neobično je samo što se od domaćeg psa zahteva da služi upravo protiv zločinca...
... presudno je lajanje psa: apsolutno negirajuće izražavanje. Ono dokazuje da je pas simbol zločinca. Gete je ovo, iako mu možda nije postalo sasvim razgovetno, ipak veoma jasno osetio. Đavo kod njega bira telo psa. Dok Faust naglas čita jevanđelje, pas laje sve žešće; to je mržnja prema Hristu, prema dobrom i istinitom...
Strah od psa je problem; zašto nema straha od konja, od goluba? Taj strah je strah od zločinca. Sjaj plamena koji prati crnoga psa (možda najopasnijeg) jeste vatra, uništenje, kazna, sudbina zla.“