Pazi kad citiraš!
11.12.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Rečenicu „Odelo ne čini čoveka“ pogrešno tumače oni koji iz različitih razloga ne posvećuju dovoljno pažnje odevanju, ne shvatajući pri tom da je ključna reč u toj frazi glagolski oblik čini, a ne samo odelo. Ta rečenica, usto, i ne govori šta odelo čini, već šta ne čini, tako da je poruka koju sobom nosi nužno ograničena; ona odvlači pažnju od samog odela koje se, marifetlukom sastavljača, pojavljuje, istina, u ulozi subjekta, ali je predikat drsko upreže u jaram, kolateralno prenebregavajući i sâm objekat.

Jer šta je čovek (čoveka) u toj rečenici nego pusti objekat, ostavljen na milost i nemilost sastavljača ove maksime (minime?) koji zagovara ili sirotinju, ili lenjost, ili prkos, ili otpor, ali u svakom slučaju ne vodi računa o statusu određene ličnosti u svetu koji ne bi mogao da opstane ako bi, nekim bajkovitim prevratom, pisani zakoni nadvladali one nepisane. A u tom svetu odrpanac je bespovratno odbačen, makar bio i genije.

Moraću, ipak, donekle da obrazložim sastavljačev pristup, jer to zaslužuje; prožima me, naime, silovit utisak da je ova rečenica istrgnuta iz konteksta. Ne bi me čudilo da je u izvornom obliku glasila: „Odelo ne čini čoveka, ali se kao po jutru dan, po odelu čovek poznaje.“ Istrzanja iz konteksta omiljena su igrarija polupismenih citatora, tih prilježnih filozofskih farmaceuta koji se već vekovima izdaju za filozofske medicinare, i tako naprečac, epruvetišući verbalne hemikalije koje im se nađu pri ruci, prodaju preuzvišena gesla, i to – što je najgore – ne pod svojim kompilatorskim imenom, već pod imenima autora čije su ideje grubo izvučene iz konteksta.

Primera ima mnogo
Pesnik Juvenal (jadan) nikako nije mogao da se pomiri s nakaradnom tendencijom odveć primetnom u rimske mladeži njegovoga doba, pa im je savetovao – parafraziram citirajući, ili citiram parafrazirajući – da je super to što oni vole da vežbaju svoja nabildovana telesa, što održavaju zdravlje svakovrsnim egzercirom, napinju mišiće i zatežu zadnjice, ali da će im džaba biti to zdravo telo ukoliko u njemu ne stanuje zdrav duh. Deo rečenice iz navedene citirane parafraze ili parafraziranog citata – „u kojem ne stanuje“ – legitimnom je varkom izmešten, prebačen negde u prednji deo kompozicije, pa je tako ostalo ono „zdravo telo... zdrav duh“, na šta je neki tamo farmaceut, zvezda sintaktičke neurohirurgije, reagovao kao lucidan centarfor na tromost protivničke odbrane, pa zatresao mrežu nâs, protivnika, fabuloznom budalaštinom „u zdravom telu zdrav duh“, sentencijom koju devastirani Juvenal ne bi potpisao ni da mu daju sto osamdeset miliona sestercija i imenuju ga prokonzulom Vermonta, Nju Hempšira i Masačusetsa, teritorijalne poluceline o kojoj su Rimljani maštali isto koliko i Juvenal o propovedanju ovakvog zdravlja.

Nagraisao je i pevac-najavljivač Olimpijskih igara tzv. novog doba, nesrećni Pjer de Kuberten, koga prečesto anticitiraju, jer misao koja je izvučena iz njegovog stvaralačkog opusa, inače više obeleženog delima nego rečima, zaista je glupa da gluplja ne može biti: „Važno je učestvovati.“ Ma idi, burazeru... Svaki dečak koji je pet-šest puta u životu igrao fudbal, a pri tom nije bio baš od onih najmanjih klinaca što ih izbacuje iz tima kako ko stigne, dobro zna da samo učestvovati (u igri) uopšte nije bitno. Da učestvuje može manje-više svako, važno je pobediti. Kuberten, zacelo, nije izgovorio rečenicu „važno je učestvovati“ kao takvu, jer ta rečenica ne bi pristajala čak ni organizatoru Vudstoka (1969), festivala na kojem su se, bogami, mnogi muzičari za koje se pričalo da su utonuli u izmaglice razornih opijata besomučno trudili da ostave što bolji utisak i budu zapamćeni u što reprezentativnijem izdanju. Rečenica koja se pripisuje Pjeru de Kubertenu prosto je, dakle, osakaćena, a po svemu sudeći je glasila: „Da bi se pobedilo, važno je učestvovati.“ Jebeš, inače, učešće.

I sažimatelji narodnih mudrosti uspeli su da pobede, sugerišući pri tom raji da je kul to što hoće da učestvuje u njihovoj pobedi (kao poražena strana, doduše), ali „da nije budala, ne bi zvezda genija zasjala“, što reče Njegoš, umetnik pisane reči u čijem se pogledu na književnost radikalno susreću veština manipulativne dekontekstualizacije i sklonost gromopucatelnim konstrukcijama. Naš narod, da li kroz vidno polje Filipa Višnjića, ili u crvenkastoj memli cenzorske klanice Vuka Stefanovića Karadžića, prodire u dubinu besmisla tezom da je „preko preče – naokolo bliže“. Narod, naravno, nije kriv, kao što nisu krivi Juvenal i Kuberten.

„Dajdžestovanje“ pojedinih ideja, bilo da je reč o mislima konkretnih ljudi ili apstraktnih celina kao što su narodi, baca ljagu na razum ljudskog roda, što se vidi i na raskošnom egzemplaru o kojem će dalje biti reči.

Odlomak skrajnute narodne pesme pokosovskog ciklusa „Bitka na Varni“, posvećene katastrofalnom porazu pseudoevropske, a zapravo pretežno srpske vojske u odsudnom okršaju sa Osmanlijama 10. septembra 1444, u tragičnom boju koji se pedeset pet godina posle Kosovske bitke odigrao kod mističnog grada na obali Crnog mora, glasi zapravo ovako:

„Prešav sada i na drugu stranu,
a ne videv ni svoga ni kaura,
Agarjanin pogleda u travu,
u travicu što na vodu sluti.
’Ja ću sada pregaziti more,
morem stati, zemlji dohakati;
meni duša preko ište preče,
naokolo dušmanu sam bliže.’“

Čudnovata bezočnost naknadnog kompilatora, koji je poetski sročenu stratešku zamisao neimenovanog Agarjanina (Agarena, Turčina) tako svirepo izvitoperio, morala bi i dan-danas da nas zgražava, ali jok: mi je se držimo kô pijani plota, pa preko preče, naokolo bliže, preko preče, naokolo bliže... Bože sakloni. Pevač (Srbin) Turčinu (akteru bitke kod Varne) u usta stavlja nešto sasvim drugo – ne ono, vragolani, na šta ste pomislili – a što se ovako dâ izmestiti u tzv. svakodnevni rečnik: mogao bih ja sad, u času kad mi se čini da ovu bitku mi, Turci, nećemo dobiti (a dobili su je, prim. aut.), more (Crno) da prepešačim i da dovedem pomoć, jer pomoć nam je, je l’ te, neophodna, ili se bar meni tako čini u času malodušnosti; ako pak kopnom, odnosno naokolo, budem išao po pomoć, biću, što jes’ – jes‘, neprestano obema nogama na zemlji, ali ću zato i biti bliži neprijateljima, tj. dušmanima, kojima će se ukazati prilika da me skrate za glavu.

Bilo kako bilo, Turci su kod Varne razglavili nazovievropsku vojsku sačinjenu od Srba ostavljenih na cedilu i nesrba iz raznih razloga šutnutih na zgarište renesanse, a nama je u amanet ostala netačna, idiotska poslovica „preko preče, naokolo bliže“, koja ne kazuje ništa, ama baš ništa, a predstavlja, u stvari, izobličen stih iz narodne pesme koji je tretirao određene taktičko-strateške zamisli, makar i metafizičke, i to u sasvim drugačijem svetlu i sa sasvim drukčijom poentom od one napabirčene u „mudrosti“ koju mi, i danas, pokušavamo deci da utuvimo u glavu.

Nedolično zamešateljstvo beležimo i u slučaju patetične, ali nesumnjivo upečatljive, izreke „Sit gladnome ne veruje“, koju je očevidno skleptao gladan zamešatelj. Izvedena je iz misli Henrija Ribona (Bristol, 1605 – Invernes, 1679), jednog od retkih englesko-škotskih pesnika koji su se redovno oglašavali za vreme kratkotrajne vladavine Olivera Kromvela nad maglovitom tvorevinom koja je prethodno bila, i docnije ostala, britanska imperija: „No imovna je svest bespoštedna: kô što gladan ne veruje sitom, tako sit gladnome ne veruje.“