Osmi putnik
23.07.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Pošto je u junu zabeležena rekordna količina padavina – sa skromnim pretenzijama vodeći statistiku, autor ovih redova registrovao je 21 kišan junski dan u Beogradu – da bi u prvoj polovini jula kulminaciju doživeo monsunski klimatski mutant koji Balkansko poluostrvo već poslovično, bez viza i avionskih karata, približava meteorološkom uzoru omiljenih dalekoistočnih „destinacija“ (tako je, u duhu međunarodne razmene, svakom Srpčetu omogućeno da se oseća kao Mel Gibson i Sigorni Viver u britansko-indonežanskoj Godini opasnog življenja) – došlo je, konačno, i pravo leto, sa onom nosećom karakteristikom koja leta i čini letima. Tako je, vala: najzad dostigosmo bespoštednih četrdeset u hladu, uz visok vazdušni pritisak i nizak procenat vlažnosti, posle višenedeljne kuknjave zbog neprilične svežine, vlage, preobilnih padavina i svakodnevne grmljavine.

Jedna od glavnih odlika srpskog mentaliteta – potreba da se bude neko drugi, Sloven, Jugosloven, Evropljanin, građanin sveta – možda najbolje dolazi do izražaja u odnosu našeg čoveka prema klimi. Sigurno ste primetili da se taj naš Srbenda svake godine vajka i žali na ono što ga od rođenja prati. Kad padne sneg usred decembra, mi – udri u jadikovku. Ožeže zvezda usred jula, Srbi – kuku i lele. Eto, ovih dana, tek što je ozloglašena živa u okrutnom termometru prevalila trideseti podeljak (mnogi naši meteorolozi, ali i spikeri uporno govore podeok, kao što se u izveštajima odomaćio i nakaradni taoc kojeg ni otmičari ne bi uzeli), a naši sitni, svakodnevni razgovori, oni što se zapodenu po supermarketima, pijacama i na komšilučkim džadama, neminovno se svedoše na famozno: „Kako, komšija, podnosite ovo nenormalno vreme? Ja se živ(a) skuvah.“

Ne znam, pravo da vam kažem – odgovorim – pre neki dan išao sam peške na Avalu, i vratio se isto tako peške, Kružnim putem, preko Resnika, Rakovice, Starog Košutnjaka i Banjice; prekjuče i juče igrao sam fudbal, a imam i mnogo posla, pa mi vrućina i ne smeta toliko. Uostalom, da pljušti kišurina i sevaju munje, ne bih mogao ni da pešačim ni da igram fudbal, a od one silne vlage posle tih osveženja mnogo bi mi teže bilo i da sedim za kompjuterom i pišem.

Kraj sve svoje težnje da bude neko drugi, Srbin – što mu dođe nekako i logično – posebno voli da se pravi Englez. Tako se i ovi moji Srbi, komšije i poznanici koji me uljudno spopadaju žalopojkama o vremenskim nepogodama, malo i ljutnu što im tako grubo razvejavam san o normalnoj međuljudskoj komunikaciji i elementarnom pravu svake jedinke da saopšti svoju verziju otrcanih fraza i izraubovanih meteoroloških tužbalica. Ponekad stičem utisak da ekstremnije vremenske prilike pogoduju ljudima nečiste savesti, a da bih bio jasniji, navešću primer. Čovek se, recimo, napio sinoć, ili ako se i nije napio, popio je malo više nego što mu prija, pa se jutros probudio u šest i petnaest, a ono već dva’es pet u ’ladu. Dva sata kasnije, kad se susrećemo ispred trafike, njega mamurluk tek, zapravo, počinje da razbija, ali budući da je tu, na suncu, već verovatno negde oko trideset pet stepeni (na televiziji su maločas javili da je u hladu temperatura dostigla trideseti podeljak), eto njemu – meni, tebi, njoj, svejedno – divnog opravdanja za to što se loše oseća i još gore izgleda. (Mamuran čovek uvek gore izgleda nego što se oseća, i to je jedan od paradoksa pijanstva: nepravda koju pijanac, obično žrtva tuđe nepravde, sâm sebi nanosi.)


Posebno delikatnu ulogu u podnošenju elementarnih nepogoda, pa tako i letnjih vrućina, igraju mediji, koji u žarkim danima pronalaze idealan materijal za prolongiranje redovne strategije zastrašivanja stanovništva. Kad nema kišice, kad snežak ne provejava, kad se gripovi primire, kad se ratni tornado izmesti na druge geografske širine i dužine – čime preneraziti gledalište? Kako masama priuštiti svakodnevnu dozu strave i užasa? Pa eto – vrućina, brate! Čim temperatura pređe dvadeset osmi, dvadeset deveti stepen, mediji lansiraju priče o povećanom broju poziva Hitnoj pomoći, o tome kako je važno svuda nositi taze plastičnjak s vodom koja sadrži dovoljno natrijuma, kalcijuma, fozgena i stroncijuma, i štedro dele savete koji se mogu primeniti u raznim normalnim, ljudskim situacijama, kao kad, na primer, naletite na čoveka koji se na temperaturi od 14, 25, 37 stepeni Celzijusovih onesvestio, na usta mu izlazi pena, a na pupak – osmi putnik.

Da, mediji su eksplicitni i besprekorni u obavljanju savetodavne funkcije, naravno u sprezi s hitnim medicinskim službama. U gorenavedenom slučaju, recimo, obeznanjenom licu treba hrabro prići, što uostalom nalažu i pristojnost i kućno vaspitanje, ali i duh čojstva i junaštva, pa ga politi hladnom vodom, dati mu veštačko disanje usta na usta (pod uslovom da ste vi, recimo, muškarac, a obeznanjeno lice osoba ženskog pola starosti do trideset i kusur godina), da biste naposletku, po potrebi, izvadili oružje koje ionako nosite sa sobom – revolver, nož, sablju krivošiju, sprej protiv nasilnika – i naneli što teže telesne povrede osmom putniku. Jer, ako nam iz Amerike, Engleske, Kanade i ostalih proleterskih zemalja stiže svinjski grip, ko zna šta tek može da nas strefi iz nepreglednog svemira.