Osmeh, Mocart, Kain i Avelj
20.04.2010
Piše: Vladimir D. Janković

Svake godine u vrtiću slikaju decu, obično negde s proleća, kao sad. Deca dobiju slike, različitih formata (tu je i ona mamutska, da je baka i deda urame), i to obično košta oko pet evra. Nije, naravno, problem u novcu, iz prostog razloga što novac nikada i nigde nije bio najvažniji.

Mnogo je od novca važnije to što braća fotografi koji idu po vrtićima teraju decu da se – nasmeše. Ptičica više ne pali; mi, starije generacije, znali smo da je red nasmejati se obično, lepo kad ti kažu „ptičica“, ali današnja deca, kad im dovikneš „ptičica“, uopšte nemaju predstavu šta je taj sa aparatom hteo da im kaže, i umetnik mora da pribegne grubljem pristupu, donekle i sili, ne bi li nasmejao dete koje mu pozira: „Nasmej se, hajde, osmeh! Neću valjda ceo film na tebe da potrošim! Osmeh!“

Nama je vaspitačica rekla da je na našeg Andriju, mlađeg sina, fotograf potrošio malo više filma. Koliko mi se konačni proizvod umetnikovog pregnuća nije dopao, toliko mi se svidelo što mu je Andrija makar malo zabiberio. Nisu, ponavljam, najvažnije pare, makar se izmamljivale i na silu; važniji je, eto, osmeh koji se na silu izmamljuje.

Možda ja i jesam umetnik, ali profesionalni fotograf svakako nisam; pa opet, napravio sam sijaset boljih portreta istog tog Andrije. Ovaj obdanišni fotograf, majstor objektiva što se vrti po vrtićima, ima bolju tehniku i logistiku, ali moje fotografije su upečatljivije. Nema potrebe da se kladimo ili zaklinjemo u objektivnost: dovoljno je da pogledate fotke koje sam pravio ja i ovu koju je napravio on – vidi se ko zna, a ko ne zna.

Ne znaju oni koji teraju ljude da se osmehuju, ne znaju da se takva vrsta licemerja, pa i zluradosti – kažnjava prezirom. Ako ti je stalo da nasmeješ čoveka, bez obzira na to da li on ima četiri ili četrdeset godina, a ti se potrudi da ga razgališ. Nemoj ga formalno terati da namiče sebi osmeh na lice kako zna i ume, jer tako i ispadaju ti veštački osmesi, ta čudnovata, magazinsko-časopisna lica naših najmlađih sugrađana i zemljaka, koji odjednom i ne izgledaju najmlađi, pošto im montirani osmejak doda bar pet-šest, ako ne i desetak godina.

Kako ćete vi, kao stvaralac, izvući karakter iz modela ako ga terate da se nasmeje? To je kao da hoćete da uhvatite nečiji karakterističan način hoda, a onda tog čoveka postrojite sa još stotinak drugara, pa ih sve đuture nagnate na strojevi korak. Jedan-dva, je’n-dva! Svi marš na ples! Na Evroviziju, ako nemate kuda.

Žao mi je dece, ali mi je žao i odraslih, pa i onih što su odrasli a pri tom ostali deca, kao što je, recimo, bio slučaj s mojim budućim komšijom Volfgangom Amadeusom Mocartom (1756–1791), jednim od najboljih salcburških kompozitora, omiljenim praškim gostom, čovekom koga je Beč besramno, ali i tajnovito progutao, kao što samotni bogati starac guta slastan zalogaj koji je isprosio glumeći nemaštinu. Kao i svaki odrastao čovek koji je ostao dete, Mocart je čeznuo za onim što mu nedostaje – a to su prijatelji, društvo, osećanje pripadnosti. Zato je pristupio slobodnim zidarima, ili su oni pristupili njemu, to stvarno nije bitno.

A onda se desilo čudo: kad je 1789. pala Bastilja (Berlinski zid XVIII veka), bečka habzburška centrala (pandan briselskoj centrali naših dana) nije više nalazila za shodno da toleriše nekakve tamo slobodare (čarobne frulaše); tolerisala je, naprotiv, polno onemoćale vidovnjake oličene u liku pogibeljnog Đakoma Kazanove (vidi „Evrovizija“, „Svi marš na ples“), a ovaj je – Kazanova – odigravši rolu potmulog, nevidljivog Salijerija koji ni note ne zna, zapisao poslednje retke odlazećeg zidara, osuđenog u svetu u kojem se mora znati ko je vlast, a ko rulja. Mocarta nisu spasli ni Titova blagost (Clemenza di Tito) ni voljeni Prag ni hladni Beč; nije ga izbavila ni arhitektonska obredna struktura u kojoj je, navodno, bio cigla. Umro je kao što je živeo – ne zna se kako; sahranjen je gde je i sanjao – ne zna se gde i šta.

Znate priču o Kainu i Avelju? Čitam ovih dana Bibliju, i jedan od sižea naprasno se nameće: Bog je, zapravo, Kaina pogledao tek kad je ovaj ubio Avelja. Pri tom je Kain ovenčan oreolom tragične ličnosti, dok Avelju, eno, nije zapao ni oreol sveca. Ili se barem to ne apostrofira. Nikada mi ne bi palo na pamet da revidiram ni Novi, a kamoli Stari zavet – a opet, pitam se: šta ako Kain i Avelj uopšte nisu bili braća? U tom slučaju, Kainov greh bio bi potpun i regularno kažnjiv. A i Avelj bi se, verovatno, branio. Možda bi stigao Kainu makar jedno oko da iskopa, pa da od njega napravi preteču, ili savremenika, Kiklopa.

I Biblija je knjiga koju valja čitati s pažnjom, ljubavlju, pa i strašću. A gde je strast, tu ima navijanja. Ja, recimo, od pet posle podne do spavanja navijam za Kaina. Ne samo zato što je Kain bio stariji, maštovitiji, marljiviji i produhovljeniji, nego što je bio žrtva nepravde. U ime pravde, počinio je neoprostiv zločin. Od zore do podneva, međutim, navijam za Avelja. Ne samo zato što je bio mlađi, pitomiji, prepredeniji i praktičniji, već zato što je bio žrtva pravde. U ime nepravde, pao je sramno i bedno.

Od podneva do pet, leti ponekad i do sedam, navijam za sebe. I za komšiju Mocarta.