NEGA SAVESTI
04.07.2010
Piše: Vladimir D. Janković

Dok sedim na WC šolji – naročito ako sam prethodnog dana priuštio sebi mračno uživanje u jakom senfu ili ljutoj papričici, pa sad proklinjem i nepce i ’lepce – imam običaj da uzmem neku od plastičnih boca (valjda se za to kaže „boce“?) s kozmetičkim preparatima, poređanih tu, nadohvat ruke, na stočiću.

„Intenzivna griža
Mleko za telo za
suha i dehidratirana koža“ – piše na jednom pakovanju, ispod automobilske, elipsom omeđene oznake BG (Bulgaria). Reč griža mi, normalno, privuče pažnju, pa slutnju samo potvrdim bacivši pogled na naš prevod, srpsku verziju: „Intenzivna nega/Mleko za telo za/ suvu i dehidriranu kožu“.

Sa bugarskim jezikom imao sam prilike da se družim u dva navrata, septembra 2004. i istog tog meseca 2005. godine, kada sam tamo letovao, ili bolje reći jesenovao, jer je duvao čudesan, studen kolhidski vetar što rasteruje neoprezno ljudstvo, a ka obalama naganja kohorte argonautski grotesknih meduza. Nisu mi, otuda, strani ti čudnovati dodiri i razmimoilaženja srodnih nam jezika, zapravo dveju varijacija jednog istog jezika od kojih je, po svemu sudeći, naša varijacija nepobitno savršenija, budući da Bugari nas razumeju stoput bolje nego mi njih.

Svako ko čistu savest doživljava kao ideal (makar to bio jedan od ideala koje je, u suštini, nemoguće dosegnuti) svakako će se obradovati kad shvati da Bugari za negu (kože) kažu griža. Tako i naša morbidna griža savesti postaje kudikamo čovečanskija, toplokrvnija nega savesti. Da, savest valja negovati, makar ona i ne bila savršeno čista. Ne prođe nedelju dana a da ne citiram natpis sa majice koju je nosila jedna gospođa u godinama – dobro je se sećam, izašla iz tries’ keca kod hotela „Srbija“, preplanula, prpošna, ne daj Bože da joj se nađeš na krošeu, iako se baka bliži sedamdesetoj – umotvorinu ispisanu na engleskom jeziku koju ja ovde, iz poštovanja prema svima što sticajem okolnosti nisu u mogućnosti da se prave Englezi, prevodim na srpski: „Ko kaže da mu je savest čista, ima slabo pamćenje.“

Poslednjih desetak godina, nekako otkako sam postao otac, povremeno imam ozbiljnih problema sa spavanjem. Može se reći da, kad se sve sumira, dva-tri meseca godišnje patim od nesanice. Ne mogu mirno da spavam. Ne spavam snom pravednika. S druge strane, čujem mnoge kako govore o tome kako su učinili ovo ili ono da bi mogli mirno da spavaju, kako su izdržali sve i svašta, ali barem, je l’ te, spavaju snom pravednika. Činjenica je, i istina, da sam ja grešno biće i da ima nekih grehova koji pospešuju grižu (negu?) moje savesti, pa neka mi se, eto, u grehe upiše i blagorodna sumnja da su svi ti pravednici koji, Bogu hvala, mogu mirno da spavaju – zaista bezgrešni. Pogledajte slike masovnih ubica, silovatelja i mučitelja – mahom se po njihovim crtama ne može zaključiti da su iznureni nesanicom. Spavaju ljudi. Sad, da li im je san uvek miran, da li je pravednički, to je nezahvalno procenjivati. Ali spavaju. A za onog koji ne (može da) spava upravo je to srž nevolje – što je budan.

Kad sam proletos pisao o putu koji čovek prelazi kad reši da ostavi cigarete, napomenuo sam da je volja, tj. snaga volje, apsolutno precenjena. Isto je i sa savešću. Savest je nešto kao semafor; niti je savest drum, niti kamion, niti šofer, niti pešak u saobraćaju. Savest se, zaista, može popraviti, kao što semafor može da se popravi kad se pokvari. Istina, dok je semafor u kvaru, kojekakve nezgode objektivno se zbog toga mogu desiti, ili se bar mogu lakše desiti nego kad semafor radi. Imati čistu savest, međutim, ne znači biti bezgrešan, već računati na ispravan semafor koji će nas upozoriti da smo zgrešili, da grešimo ili da postoje izgledi da bismo mogli da pogrešimo. Savest, stoga, nije ishodište, krajnja instanca, već samo važan segment moralne infrastrukture.

Vodite, dakle, računa o griži duha i tela, grizite odnose sa bližnjima, grickajte, naravno, i svoju radoznalost, da ne omatorite, da sačuvate ono dete u sebi.