Rasprodaja gladijatora
29.07.2009
Piše: Vladimir D. Janković

1

U suton sedamdesetih godina XX veka mistični Rajko Kojić, uz Radomira Mihajlovića Točka najveći rok gitarista koga je Srbija dala, komponovao je jedan zanimljiv bluz (potpisnik ovih redova nikada nije video neki poseban smisao u odviše „svačijem“, „demokratskom“ bluzu, ali Rajko je i kad bluzira uspevao da sačuva aristokratski, jedinstven ton), koji je Bora Đorđević propratio stihovima pesme Rasprodaja bola. „Nema više Dženis, umro Elvis Prisli, / Odlaze lagano zvezde rokenrola. / Tek kad neko umre, o njemu se misli, / Započinje opšta rasprodaja bola“, kaže Đorđević u jednoj strofi.
U trenutku kada su Rasprodaja bola i odličan album na kojem je ova pesma objavljena, Kost u grlu, ugledali svetlost dana, još su u životu bili Džon Lenon, Džordž Harison, Robert Parker, Kozi Pauel, Majkl Hačins i mnogi posle čijeg je odlaska bol u manjem ili većem obimu rasprodavan i preprodavan. Jednog januarskog dana 1997. otišao je i Rajko Kojić. Bol nije čak ni rasprodat; svi ga se sećaju, retko ko ga pominje.



Fenomen rasprodaje bola evoluira, međutim, zajedno sa savremenom muzikom koja je, u fenomenološkom smislu, prevalila nesaglediv put od Elvisa do danas, mada se mora konstatovati da u realnom, stvaralačkom smislu – kvalitativno, izvođački, pa i tematski – ne samo da nije daleko odmakla već uporno nazaduje. Odmakla je, međutim, mašinerija koja muziku prati, opskurna globusna silesija koja je iskazala neočekivanu promućurnost interpretiravši i u praksi primenivši zloslutnu srpsku poslovicu „Koga nema – bez njega se može“, pa za svaki slučaj neutralisala ličnost kao faktor presudan za „uspeh“ određenog proizvoda. Zato je danas teško patiti za čovekom kao čovekom, kao ličnošću, a i famozna Čorbina rasprodaja bola samo je relativna, jer bol u tom kontekstu predstavlja isključivo žâl mašinerije za neostvarenim profitom koji se mogao napabirčiti da je dotični pokojnik-ca još malo ostao-la u životu.



Tako biva i posle nedavne smrti Majkla Džeksona. Suze bi bile okej, ali slabo teku. Pojedini televizijski megamutanti, a na naše čuđenje naročito britanski BBC, posvetili su Džeksonu nezamislivu minutažu (satažu, bolje reći) u tobože vazda cajtnotiranim programskim šemama. Upokojenoga nije bilo jedino u meteorološkom izveštaju, a pravo je čudo da se u analizu slučaja nije uključila i finansijska rubrika, koja nekako i diktira bi-bi-sijevski ambijent i „auru“.
Uprkos medijskom talambasanju, istinu ne vredi poricati: svet ne žali za Džeksonom onako kako je žalio za prosečnim gitaristom Džimijem Hendriksom, ne sablažnjava se nad Majklovim upokojenjem kao što se zgrozio svojevremeno kad je pod misterioznim okolnostima „iščezao“ natprosečni vokalni solista Džim Morison. Neumesno je, pri tom, porediti današnji svetski trenutak s početkom sedamdesetih, kada je suština hipi pokreta razotkrivena u svoj svojoj nemoći i jadu.



Tada je valjalo poskidati ikone sa zida, da se sterilni hram opšteg poretka prekreči. Sada više krečenja i nema, jer su zidovi od impregniranog stakla. Majkl Džekson je živeo, pa i pao, kao paradigma jedne prenapregnute arene u kojoj gladijator prima milione dolara. U starom Rimu dolari se nisu trošili, ali gladijatori su bili celebrities u današnjem smislu reči: nije bilo tog Rimljanina koji ne zna ko je Fabricijus Proburazilac ili Mutus Glavoseča, pri čemu je tek svaki pedeseti žitelj „večnog grada“ nekad tamo čuo za Juvenala, Vergilija ili Ovidija.
Što reče pre neki dan jedan pakosni fudbalski kladioničar iz kraja: sto evra da će Madona da rikne u roku od godinu dana. A koje će to, daleko bilo, belosvetske mase roniti suze za Marijom Lujzom Čikone? Iste ove što neutešno ridaju za nekadašnjim crncem koji je za života postao belac?