Imati cilj
30.11.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Kada mi dete, sa sjajem u očima, priča kako će, kad poraste, biti policajac, kamiondžija ili astronaut, prožme me isto osećanje kao dok mi odrastao čovek – gotovo uvek muškarac, žene to uglavnom ne rade, naročito ako su zaljubljene, udate i/li imaju decu – priča o svojim planovima.

Zaista, ne mogu da se setim ničega što može u toj meri da optereti i skrajne egzistenciju jednog ljudskog bića kao ta potreba da se prave planovi. Ofucana popularna psihologija – znate one knjige šarenih naslovnih strana sa razigranim slovima, koje su po knjižarama, sajamskim štandovima, pa i supermarketima odavno istisnule poeziju, na primer (poezija, istina, do supermarketa nikada nije ni stigla) – reći će za čoveka koji planira svoj život da ima cilj ili, još grđe, da zna šta hoće.

Ljudi koji znaju šta hoće poslovično su opasni. Srećom, češće ne po druge, ali po sebe same – neizbežno. Planovi su nužno povezani sa drugim ljudima, sa spoljnim okolnostima, s raznim oblicima više sile, čije postojanje uvažava i svaki ateista. Izreka koja nas upozorava da cilj ne bira sredstva zahteva retuš: pre će biti da čovek koji ima cilj ne može da bira sredstva, jer izvesna sredstva sama mu se nameću kao jedina podesna ukoliko do tog i tog cilja želi da dođe. Nisu, otuda, ljudi koji imaju cilj, koji prave planove, tj. ljudi koji znaju šta hoće često tako hladni i nemilosrdni zato što su svirepi u duši, bezosećajni i srca kamenoga, već zato što ne mogu ni da računaju na to da će ostvariti cilj (ili, tačnije, stići do cilja) ukoliko budu obraćali pažnju na razne stvari pored kojih na tom putu prolaze. Bio je onaj jedan grafit, u stilu „pogodio u centar, a promašio sve ostalo“. To je, očigledno, jare iz druge jedne umotvorine – one što nas uči da „ne može i jare i pare“.

Kad smo već kod jareta i pareta, svakako ste već i sami zapazili da ciljevi, odnosno planovi, redovno podrazumevaju nešto materijalno. Dobro, može se iza ostvarenja nekog (materijalnog, obavezno) cilja kriti ono što patetično nazivaju dubokom ličnom satisfakcijom, osećanje tzv. ispunjenosti kao cilj nad ciljevima, ali sve je to podložno sumnji i, nadasve, neizvesnosti koja je sinonim za život. Evo, počnite sami da nabrajate sve vama znane slučajeve, počev od osoba iz najbližeg okruženja pa do već gotovo zaboravljenih poznanika i ljudi o koje ste se, nekad davno, samo očešali u životu. Setite se njihovih priča „ja ću ovo, ja ću ono... prvo ću ovo, a kad to završim, prelazim na...“. Svaki plan, svaki cilj podrazumeva ostvarenje nekakvog uspeha, profesionalnog i, konačno, finansijskog. Čak i razbarušeni pubertetlija koji bi voleo da postane razuzdani gitarista i vođa nekog rok sastava, u svoj plan ugrađuje jak materijalni momenat: da bi mogao to da postane i ostane, ta njegova grupa, a i on sa njom, moraće dobro da zarađuje kako bi se održala i izdržavala. Pubertetliji, naravno, nije plan da svira i vodi svoju grupu u nekom podrumu ili preuređenom skloništu, već pod svetlima pozornice, pred hiljadama obožavalaca.

Plan, cilj i čuveno znam-šta-hoću imaju, dakle, neskrivenu materijalnu, ovozemaljsku, pragmatičnu suštinu. Planerski odnos prema životu sigurno nije odlika naroda koji obitavaju u načetom zelenilu Amazona, kao ni svih onih koji ovozemaljske dane provode sa dnevnim prihodom manjim od 1,33 ili 1,47 američkih dolara, bez obzira na to da li su ti ljudi siromašni ili uopšte ne znaju šta pojam siromaštva znači. Ne, nije samo sirotinja Bogu bliska (makar mu bila i teška); čak i tzv. velikani, naročito najistaknutiji među njima, čija su imena manje-više svakodnevno u opticaju, pretežno imaju jednu zajedničku crtu: celoga života, koji je uglavnom trajao kratko ili nedovoljno dugo, oni su tražili plan, tražili cilj, nastojali da dopru do saznanja šta zapravo hoće. Da je Aleksandar Makedonski znao šta hoće, a kamoli da je imao jasan plan i poznat cilj, ne bi okrenuo nazad čim je prešao Ind i u daljini ugledao neprelazne snežne džinove srednjeazijskog pupka sveta. Da je zaista znao šta hoće, da je imao plan, ne bi ni Hitler čukao Engleze nekim raketicama, te V-1, te V-2, nego bi bacio atomsku bombu na London. Bolje je, istina, što Hitler nije imao plan, a verovatno bi ovaj svet bio mnogo nezanimljiviji da je Aleksandar ostvario nemoguće i dogurao dalje, pa da se danas u Kini i Vijetnamu govori grčki.

U tome se, eto, dodiruju usudi onih koji prividno imaju najviše i onih koji prividno nemaju ništa. U brojčano nadmoćnoj sredini dominantnu ulogu igra ogromna većina koja se klanja planu i cilju, a naročito samouverenosti, kao nepobitnom odrazu famoznog znam-šta-hoću. Taj mantrički totemčić, ta pusta ispiračina mozga prerasla je u polubožanstvo jedne instant civilizacije koja je i od Božića napravila cirkusku feštu za vreme čijeg održavanja niko više i ne pominje Onoga ko je na taj dan po predanju rođen, a ni Onoga ko je Ovome, i svima nama, Otac. Pa i jedini Cilj.