Serbian flag French flag Engl flag Ru flag 
Jelena Kaličanin
Jelena Kaličanin


Sajt Jelene Kaličanin
Internet
Broj poseta
Hit Counters


Gospodara Vučića
Gospodara Vučića
Gospodara Vučića
Gospodara Vučića
Gospodara Vučića
Gospodara Vučića
Gospodara Vučića
 

Vladimir D. JankovićGospodara Vučića
28.12.2009
Piše: Vladimir D. Janković



Kad sam u jesen 1980. osvojio Ulicu Gospodara Vučića, osetio sam da Beograđani žive u organizmu koji nema jednu kičmu, već ensemble sačinjen od nekoliko njih, od kojih je jedna, Bulevar, izgledom najmasivnija, ili takvom ustrojena, pa je olako smatraju neprikosnovenom ili, još pogrešnije, jedinom.

Gospodara Vučića

Oni kudikamo plići kičmuće pronaći u lepoj, ali jalovoj stradi koja povezuje Terazije sa Slavijom. Posle maršala i vladara, niko kao i da ne zna kako se ta ulica tačno zove, jer Milan nikada nije kraljevao prečanima i drugim inostrancima, koji u ovoj ulici mahom žive i posluju.

Ulica Gospodara Vučića, nekadašnji Gospodarski drum, počinje kao ćorsokak (sve uredno, sa bankinama, da ništa ne može da prođe) na severozapadnom obodu Dušanovca; ili, reći će drugi, na krajnjoj jugozapadnoj tački Neimara, čiju arogantnu secesiju Čuburci nikada neće priznati. Dugačka je dva kilometra i dve-tri stotine metara. Posle uvertirnog ciganskog dela, koji unekoliko pripada Ustaničkoj – tu uvek ima dece, žbunja, dima, galame, i veš se suši – naređane su zapuštene zgrade u kojima su nekada bile smeštene postrealističke manufakture. Dobrostojeća zdanja, poluprivatna, a ostavljena kao državna, tiha, koja nikome ne smetaju; deca iz kraja imaju celu kuću da se u njoj igraju. U tim napuštenim zakrovljenim odajama, na daskama ogrezlim u plesan, oni malo stariji, osamivši se, decu i prave.

Ulica Gospodara Vučića – nazvana po gospodaru Tomi Vučiću-Perišiću (1787/88–1859), bogatom a nepokornom buntovniku, vođi srpskih ustavobranitelja, junaku Prvog i Drugog srpskog ustanka, valjda jedinom Srbinu koji je umeo da pobrka lončiće i Obrenovićima i Karađorđevićima – na svom ćor-izvoru beleži zavidan natalitet.

Sledi prizor neumrle važnosti; doterana, prvo nižegrađanska, a potom domaćinska, zdanja sa istorijom. Kućice, kao da su ih neka davna deca od titanskog, neustrašivog peska napravila; trošna likovnost u dubini, dvorištanca zarasla u čudovišnu, holivudsku puzavicu. Finiji, podozriv svet.

Gospodara Vučića

Taj deo ulice je možda i najlepši. Dostojanstveno sivilo, visoko drveće, prostrana, konkavna džada, dvosmerna, ali bez linije razgraničenja po sredini, budući da automobili, sem stanarskih, retko zalaze u ovaj kraj, odbijeni izvesnošću bankine koja nemušto praskozorje Vučićeve omeđava spram goletnog trotoara na početku Ustaničke. Prolaze mahom pešaci, koji se uvek zbune na uzbrdici/nizbrdici, jer – kad razmišljaš o ovom delu ulice – sve je nekako pamtiš kao ravnu. A uopšte nije.

Sledi kraj u kojem ti se udovi razmašu uprkos preuskom trotoaru. To bar parče ja najviše volim – od Maksima Gorkog do Kruševačke. Možda zbog jablanova, istina debeljušnih nekako, uštrojenih. U tom je delu Gospodara Vučića zaista ravna, ili skoro ravna, u diskretnijoj senci, odevena vazda u svež, kao nov asfalt (možda je to komadić Beograda s najvećom prosečnom količinom padavina po metru kvadratnom), premda pukotine niču kao gljive – posle M. Gorkog, pa ka zavijutku, pored neupadljive Crkve svete Trojice (levo) i dva tajnovita ispusta (desno) u uličice „u G“, tzv. skakačke ili konjske sokake (Nikole Sovilja plus Garibaldijeva, odnosno Vlaha Bukovca plus Davida Pajića), jedan od specijaliteta Lekinog, tj. Pašinog brda, gde avlijaner ume da prene prolaznika, pa i dan da mu zagorča, kao uostalom i surevnjivi pogledi iznenađenih stanara, nesviklih na ljubopitljivo prolazništvo. Da, to je onaj komad puta pre nego što se stupi na novi pravac, uvek zasut šoderom, geometrisan mešalicama za malter, tamo, ka Ulici Kruševačkoj, sabiralištu pridošlicâ koji nisu samo nova, starija ideja, nego i žitelji duhovnog jezgra cele ove životinje, grada; to su oni koji su došli podstaknuti pretežno ekonomskim, a ne prevashodno oružničkim pobudama. Na ovom mestu, odmah iza ugla sa Đerdapskom (tu je u Vučićevoj montirano jedno od onih raskrsničkih ogledala, u kojima svaki čovek izgleda važan i poseban kad se ugleda ili kad ga ugledaju) nalazi se možda i poslednja tkačka radnja u prestonici.

Gospodara Vučića

A tada se Gospodara Vučića ratosilja dobrog dela lepote koju sobom nosi, darežljivo je izlivši udesno, pa još uzbrdo, kao ktitor koji se propinje, u Kruševačku – koja će lepa biti samo dok se ne domogne Crkve Preobraženja Gospodnjeg i okretnice dvadesetdvojke, pa olako straćiti svu draž survavajući se, kroz koprenu smoga, ka Dušanovačkoj pošti.

E, tu biva nedokučiva narav Vučićeve, tu, u toj nedorasloj, maltene razočaravajućoj tački, gde tok opstaje iako se oseća da nema više one draži, niti te greje slutnja da će draži nadalje uopšte biti. Ako je dotle i mogao, od Kruševačke do Grčića Milenka čovek na mahove zaista nema kud da hoda od uskog trotoara. Novodomoroci imaju i umeju i s onima koji nemaju. A trotoar je suvišan, zar ne? Pogledajte fudbalske stadione u Engleskoj. Šta će im atletska staza? Stiče se utisak da stanari ovog dela Vučićeve imaju nečeg gospodskog u maniru. Nečeg iskonski kolonijalnog, u stvari. Njihove kćerke su „deca iz finih kuća” koje, možda, nemaju vremena da čitaju, ali imaju svega dovoljno da ne moraju da se kurvaju. Zaljubljuju se u pseudoumetnike i kriminalce mekšeg srca, a poneka se zagleda u pesnika, iskazujući time sklonost ka sintezi. Paradoks: devojčice koje odrastaju u najružnijem delu ove ulice najlakše će postati muze.

Tada tek Gospodara Vučića pokazuje svoju istrajnost i istoričnost, jer vraćajući se blokovskom sistemu zgrada (urbanistički boom šezdesetih), u kojem nikad nije bila, ali kao da jeste, ona hoće da kaže: „Neka je i blok, ali on određuje veću grupu sličnih stanovnika. A oni formiraju stalež. Kad je propadao moj milje, stalež lepih ulica, u odsudnim trenucima, poslednja mi je želja bila da staleži, kakvi-takvi, i u budućnosti postoje.“

Gospodara Vučića

Na tom mestu se prava, seljačka, aristokratska ulica pomirila sa demokratskim kalupom u koji je uterana. Pa ipak, nije izgubila dušu. To je onaj deo gde se Gospodara Vučića, desnom svojom obalom, oslanja o liticu na kojoj, obavijen mrkom izmaglicom od titrave prašine i raspršenih jauka, u oblake zeva izvrnuti bezdan Centralnog zatvora. Leva obala Vučićeve tu, međutim, prati jedan od nekada najlepših, a i danas najzanimljivijih delova Beograda, Jablanište, poveću trougaonu kosu omeđenu ulicama Grčića Milenka, Gospodara Vučića i Vojislava Ilića, koja je devedesetih godina XX veka jednim delom obogaljena, urbanizovana. Postoji, međutim, u gradovima sila koja nadjačava moć arhitekture: duh mesta, snaga koja na određenim punktovima izbija iz tla i zadržava se u vazduhu. Jablaništu to ne bi oduzeli ni da mu odseku preostalih devet jablanova: jedan kod čudesne benzinske stanice na uglu Grčića Milenka i Južnog Bulevara, onih pet nanizanih nedaleko odatle, pored poligona, iza tarantulski nakostrešenog, svetlog a mrgodnog zdanja Elektrodistribucije, te ona tri što se, kad stanete podno Gročanske ulice, kraj pomoćnog terena Obilića, uznose na istoku, zimi kao neke ponosite metle, leti sa suzdržanom ohološću, dok im srcoliko, krhko lišće prepevava baritonske arije dokonih razvigora i tenorske huškalice ratobornih košava.

Neuhvatljiva misao gradotvoraca nagoveštava utom da i pre velike ulice koja će je seći, znači, pre Ilićeve – takvoj pojavi kao što je ona, Ulica Gospodara Vučića, mora da se stavi do znanja da red postoji i da ne može jedan gradski potok, makar tekao uzbrdo, da se ponaša kao divljak bez korita. Da, tu se Bačvanska sliva sa juga (sliva, sad je jug već visoko gore, a ne kao kod Kruševačke prividno u ravni). Sleva je, pomenuh već, stadion Obilića, koji je oduvek ometao ulicu, nekad i na najlepši način, privlačeći hiljade ljudi u topla, zelena popodneva, pre nego što su tribine postale betonske, a objekat opervažen stražarnicama i ozbiljnim licima. Krajem sedamdesetih, kad sam video Veneciju, Ženevu i Pariz, to igralište bilo je toplo, vangradski lisnato, sa ogradom koju možeš da preskočiš, i odmah sam ga zavoleo. Zbiralo je, zahvaljujući Ciganima, ali i srpskoj, pa i diplomatskoj deci, žamor koji će krajem osamdesetih i početkom devedesetih utihnuti u neubedljivoj graji kolektivnog ništavila, u parolama, u mislima ljudi nevičnih mišljenju.

Gospodara Vučića

Izlazak na autostradu rano usahlog pesnika V. Ilića liči na tvoj kraj, o, Ulice Gospodara Vučića. Ali ti još nisi gotova. Tu leži, ili se uzdiže, nova snaga, koja se više ne može ogledati ni u onome što su u tebi sazidali (sa ove strane jedno, sa one strane drugo), pa ni u onome kako su te popločali i zbunjenim stablima, valjda u dobroj nameri, okitili. Snaga je, izgleda, znamen samog tog zvezdarskog uzleta. Zato Ti, kad kreneš na svoje prvo pravo brdo (ne računajući onaj uvodni uspon, po zapadnom boku Pašinog brda, uspon koji gubi na čistoti zbog neugodnog spoja geografije i sociologije, kao bekstvo iz tople ciganmalske zore u jutro vlažne, puzavicom zabrađene gospoštine), iako si stalno u blagom rastu, kad se izlučiš jednom gore, kod Cvetka, ne stigavši čestito ni utrobu da izvrneš, ličiš na veliku reku koja je, nekada davno, pobegla od svog ćorsokaka-izvora; ličiš na opuštenu, ogromnu, nezainteresovanu zmiju koja će svoju posnu krv uliti u plazmu Bulevara, u tom času možda i ne većeg od tebe, jer ti hvataš rukavac, mamiš putare koji te šire i, na kraju, stižeš u neko svoje nebo.