Serbian flag French flag Engl flag Ru flag 
Jelena Kaličanin
Jelena Kaličanin


Sajt Jelene Kaličanin
Internet
Broj poseta
Hit Counters




Baner 2

Baner 3

Baner 4

Web izrada sajtova

 

Vladimir D. JankovićESTRADIJA
04.08.2009
Piše: Vladimir D. Janković



Naizgled neosetni prelaz iz osamdesetih u devedesete godine prošlog veka na srpskoj, tada još jugoslovenskoj, muzičkoj sceni obeležila su pitanja i konstatacije naprednog, urbanog, već napaćenog dela kreativnog tkiva i auditorijuma jedne zemlje: zašto je umro rokenrol, kada je umro rokenrol, kako je umro rokenrol...

Estradija

Ti ljudi, među kojima nije bilo dugovečnijih stvaralaca rok muzike, po svemu sudeći nisu umeli, a možda ni želeli da shvate kako je tadašnja Srbija, to jest Jugoslavija, deo zapadnog sveta, sveta kojem je ta zemlja, pored ostalog i negujući rok muziku, nesumnjivo pripadala. Kolaps jednog civilizacijskog kruga pripisali smo, tako, sopstvenoj nemoći i neznanju, ne zapažajući pri tom da se slom odigrao na višem nivou, i da za propast rokenrola u Srbiji nije kriva Srbija, već da i ova zemlja samo podleže onome što se ranije odigralo u Londonu, Njujorku, Memfisu, Liverpulu, Hamburgu, Sijetlu i ostalim, istina ne tako brojnim, uporištima izvorne potkulture koja je u međuvremenu dosegla vrtoglavi tron kulture, obogatila se i poklekla pod bremenom neočekivanih, zapanjujućih spoljnih uticaja.

Takozvani rokenrol – sâm ovaj termin postao je neprikladan čim su se na sceni pojavili ozbiljni muzički sastavi, koji su ovu muziku uzdigli na nivo klasike, a pri tom u vidu imamo grupe kao što su „Dip parpl“, „Džetro Tal“, „Led Cepelin“ – razgranao se i rascvetao kao izdanak hladnog rata. Nagon za prevlašću naveo je podstrekače da i kroz muziku ostvare svoj cilj. Vrlo brzo, u smiraj šezdesetih, postalo je jasno da rok muzika neće moći da posluži svojim idejnim tvorcima, budući da su scenom ovladale individue koje su u toj sferi pronašle prostor za iskazivanje ljudskih, nepredvidivih i ingenioznih doživljaja stvarnosti, sveta i vaseljene. Ubrzo se, na pragu sedamdesetih, odustalo od rokenrola kao upotrebljivog sedativa; jedno vreme on je tavorio kao oruđe detanta, a onda se pretopio u disko, fanki i tzv. teški metal i, kasnije, u rep, hip-hop i tehno, ostavljajući prostora teskobnoj praznini koja će – vreme je pokazalo – donekle zaista uspeti da ispuni samu sebe.

Estradija

Ono što su u Srbiji osamdesetih radile grupe poput EKV ili Partibrejkersa, samo će neoprezni nazvati rokenrolom; svi ti bendovi počivali su na principu: mi želimo da raskrstimo sa prošlošću, da stavimo tačku na jednu propalu epohu. Članovi vodećih grupa tzv. „novog talasa“ počeli su, brat bratu, kao pankeri, i nehotice vođeni stihovima novosadske Pekinške patke: „Kasno je za rokenrol/ Umorni su Gilan i Plant/ Ubila ih velika lova/ Vreme je za novi val.“ Vremenom će, međutim, ogromna većina muzičara okupljenih u tim sastavima početi otvoreno da iskazuje sklonost ka učiteljima i uzorima iz detinjstva i puberteta, pa će tako napadno ošišani pankeri početi da puštaju kosu, vežbaju gitaru i usložnjavaju aranžmane ne bi li u zrelijim godinama dostigli velike prethodnike kad već u ranoj mladosti nisu bili svesni puta kojim, zapravo, i sami žele da idu.

Urbana pseudorokerska svojta nije registrovala dva bitna datuma: šesnaesti januar 1991. godine, kad je „Pustinjska oluja“ održala opelo pred na brzinu sklepanim mauzolejom rokenrola, i drugi, nešto raniji, a možebiti i važniji, dvadeset šesti april 1986. godine, kada je, razaranjem nuklearne elektrane u Černobilju, konstatovana klinička smrt rok muzike kakvu smo poznavali.

Tako su se naši rokenroleri, dobrim delom opredeljeni za besciljno, nesvesno i neometano plagijaćenje, bacili na kuknjavu i teške droge, umesto da ulože minimalan napor ne bi li shvatili kako je rokenrol u Srbiji mrtav ne zato što ga je Srbija ubila, već zato što ga je planeta, voljom nekih ne baš maštovitih umova, odbacila kao višak.

I dobro; šta je (bilo), tu je (bilo). Nestankom rokenrola kao gregarnog i finansijskog faktora, otvorio se – i u Srbiji – prostor za diskutabilne ljude i njihove ideje. Najteže je bilo istinskim rokerima koji su odlučili da ostanu u živoj muzici. Njihov uticaj je, međutim, i najdalekosežniji. Dometi Zlatka Zlaje Timotića, Aleksandra Fute Radulovića i Marine Tucaković biće – ako ikada bude pisana koliko-toliko objektivna istorija rok muzike – zlatnim slovima utkani u povest o muzičkom žanru koji je samom svojom hladnoratovskom provenijencijom bio osuđen na relativno brzu propast. Kada se Jugoslavija raspala – državno, teritorijalno, pa i muzički – rokerska energija prenela se, po sistemu „ko daje, taj i dobija“, na teren takozvanog turbofolka, tako da istinski najuspešnija ostvarenja rok stvaralaštva u tom periodu pronalazimo kod Cece (prvo Veličković, potom Ražnatović), Mire Škorić i Cakane, da bi potom tihi oganj rokenrola u našem miljeu održavali Aca Lukas, Aco Pejović, Jelena Karleuša, pa donekle i Seka Aleksić, a ne oni kojima su samo privatno usta ostala puna rokenrola, prevashodno zato što za svoj rad ne dobijaju dovoljno para. A novac je oduvek, i svugde u svetu, bio jedno od glavnih obeležja rok cirkusa. Zvezde roka su se – primetila je to i Pekinška patka – valjano oparile od rokanja.

Estradija

Danas je jedini profitabilni roker u Srbiji, izgleda, Zvonimir Đukić, predvodnik trija Van Gog, ali i čestiti Đule mora stalno da se pojavljuje na žurkama gde ga pasivni paparaci naših napumpanih džet-set magazina slikaju, uvek samog, da bi te fotke osvanule s potpisima tipa: „I Đule se odlično proveo na žurci“, „Prijemu je prisustvovao i Đule iz grupe Van Gog“ ... i sve to obavezno s nekom neprikladnom, bonovoksovskom facom, kao da će Zvonimira svaki čas da pozove Banki Mun, da porazgovaraju o globalnom zagrevanju ili ugroženim okapijima u nepristupačnim, bezvazdušnim džunglama ekvatorijalne Afrike...

Kad već pomenuh Seku Aleksić, čija pesma Aspirin zapravo nosi čistu esenciju rokenrola (nezadovoljstvo, radoznalost, pobuna, prkos, sumnja, bol, griža savesti), pre nekoliko godina posredstvom televizije delimično sam pratio snimak njenog koncerta održanog negde u Vojvodini, čini mi se u eteričnom Zrenjaninu. Moram da priznam da nisam Sekin obožavalac, i da joj, bar zbog mene, aspirin nikada u životu neće zatrebati, ali s obzirom na to da sam se u program uključio na samom početku, pažnju mi je privukao, i neko vreme zadržao, mnogočlani bend koji je, umesto nekog drugog, uobičajenijeg instrumentalnog uvoda, odsvirao – posvećeno i s gotovo potresnom predanošću – verziju kompleksnog komada Child In Time grupe „Dip parpl“. Odsviraše ljudi ono što su svojevremeno izvodili Blekmor, Glover, Lord i Pejs, bez pevanja, a onda na scenu izađe Seka, da odradi repertoar. Jeste pomalo tužno, ali nije da nije impresivno.

Kao učenik i slušalac Edvarda Griga, Johana Sebastijana Baha, Volfganga Amadeusa Mocarta, Lenona, Makartnija & Harisona, grupe ABBA, Ričija Blekmora, Žan-Mišela Žara, ali i Rajka Kojića, Radomira Mihajlovića Točka, Vlatka Stefanovskog i Gorana Bregovića – uzimam sebi za pravo da pesme Znam (rad Nenada Kneževića – Kneza), Maskarada i Pile, koje izvodi Svetlana Ražnatović, proglasim za neka od najuspelijih rok ostvarenja devedesetih i nultih u Srbiji. To je, ako niste znali, pravi rok. Rokerski zamah oseća se i u foršpilu druge jedne pesme pod naslovom Znam, one iz ranih devedesetih koju izvodi Zorica Brunclik, a u istom kontekstu ne bi bilo uljudno ne pomenuti rok standard Rađaj sinove Džeja Ramadanovskog, čiji opus i inače vrca od rokenrola (setimo se samo one žestine s razornim uvodom na basu: „Skupili se mladi na poselu/ Dočekali tako zoru belu...“, klasične rok balade „Ni na istok ni na zapad, na sever il’ jug/ Nigde, nigde, bez tebe se vrtim ja u krug...“, ili tipične rokenrol poskočice „Ko sa nama pije, dosadno mu nije/ Ko se s nama druži, život mu je duži).

Estradija

U svetlu ovih opservacija, nazvati Cecu kraljicom srpskog folka nije ni umesno ni tačno. Ceca je rokerka. Kraljica novog narodnog zvuka jeste, i jedino može biti, Dragana Mirković, pevačica koja je – eto večitih srpskih paradoksa! – u onom plastičnom, objektivnom smislu, najtešnje sarađivala sa strukturama odumirućeg rokenrola (staringovala je u jednom zanimljivom filmu reditelja Srđana Dragojevića, koji je neposredno pre toga s krstaškim žarom u iskolačenom oku tvrdio kako bi više voleo da mu deca troše marihuanu nego da slušaju narodnjake). Draganine pesme, ostaće, međutim, klasika srpskog narodnog melosa, dok će se Ceca, silom prilika pogubnih po rokenrol, kao istorijska figura pretopiti u tkaninu grčkih majica u kojima je po navici spavala, a Brena u podšišane travice teniskih terena. Narodnjaci, Dragana je najveća, ne sumnjajte u to.

Najbljuzgaviji galimatijas u našoj Estradiji izazivaju, međutim, poperi. Da ne bude zabune, reč je o protagonistima tzv. pop muzike, koja se na puljansko-tršćanskom zapadu graniči sa zabavnjaštvom, a na anadolsko-himalajskom istoku sa odumrlim rokom. Ako preživele rokere srpske današnjice treba tražiti među tzv. folkerima, onda trampovske rok dinosauruse srpskog muzičkog habitata nećemo pronaći ukoliko ne zavirimo u potmuli vrtlog ovdašnjeg poperstva. Jer, ti poperi mnogo dobro zarađuju (hvala Bogu, neka im je sa srećom), a nigde ih nema. Željko Joksimović, Vlado Georgijev i Marija Šerifović nemaju ni izbliza takav dodir s publikom kakav su svojevremeno imali, recimo, Đorđe Marjanović, Leo Martin i Lola Novaković. Tih likova, brate, nigde nema. Kad je Joksimović poslednji put u Srbiji održao koncert o kojem se priča? A Georgijev? Kada su, uostalom, komponovali i snimili poslednju pesmu koja je protresla barem ovaj naš, mali muzički svet?

Estradija

Poperi su laka, magličasta materija, i nije teško prema njima biti nepravedan. A nepravda nam nije i ne sme biti cilj. Zato ćemo Joksimoviću i Georgijevu nametnuti svetao primer iskusnog kolege Zdravka Čolića. Zdravka, uprkos svemu, ima. Istina je da on polovinu svakog koncerta provede držeći vatrenu cev mikrofona uperenu u publiku, i tako nehotice, ali neminovno forsira novi varijetet estradne šizofrenije (ljudi plaćaju karte da bi sami pevali, a ne da slušaju profesionalnog pevača). Zdravko je, međutim, tu, među nama. I ume da se nasmeši i razmeni reč-dve sa svetom koji ga okružuje. Ostali poperi nisu među nama; osmeh im teško polazi od lica, reč-dve natuknu kao da ovaj jezik više ne znaju. Po ustrojstvu muzičke umetnosti suština njihovog poziva morala bi biti upravo to: da sa svojim delima budu tu, među nama. A gde su ti ljudi? I čime se oni, u stvari, bave?