Čovek u civilu
06.12.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Teško je reći šta je taj čovek radio i zbog čega je stalno bio tu. Kad sam ga prvi put video, učinio mi se pitom. Očiju uprtih u onu blisku, radosnu tačku koja nam se ukazuje kad osluškujemo reči nade, u iznošenim patikama koje kao da je pozajmio – stajao je kraj kioska i razgovarao telefonom, dok su kiosci još izlagali telefonske aparate, pre konačnog vaspostavljanja mobilne omnikratije. Prelistavao je novine za koje, očito, nije imao novca. Pomislio sam da zove rođaka ili druga koji mu je obećao da će mu naći posao. Izgledao je kao došljak iz unutrašnjosti koji je pretrpeo udarac i stoički ga podneo, a sada pokušava da započne nešto što bi ličilo na novi život.

Stanovao je, po svemu sudeći, tu kod nas, u Šumicama, možda u hotelu „Srbija“ – zaključio sam kad sam ga video drugi, treći put. U srednjim četrdesetim, guste, grgurave svetle kose, krupnih očiju i donekle produhovljenog izraza, ubrzo je dobio, ili kupio, nove pantalone i cipele, pa je postao nekako sigurniji. Nije mi bilo teško da se prisetim prvog utiska, koji je vremenom dobijao na snazi; taj čovek je policajac u civilu. Kako su meseci odmicali, bivalo mi je, međutim, sve zagonetnije na kakvom je on to zadatku.

Viđao sam ga tako povremeno, sve ređe. Ponekad, u večernji čas, sedeo je na žardinjerama ispred supermarketa i zurio u lica retkih prolaznika koji su gledali u stranu.

Posle podne bi, s rukama na leđima, špartao parčetom Ustaničke što prati šumu, od Doma zdravlja do Grčića Milenka, pa natrag.

Njegov zadatak, po mojoj bojažljivoj proceni (o tom tipu ni sa ženom nikada nisam razgovarao), podrazumevao je praćenje ljudi iz komšiluka, prikupljanje podataka o obaveštajno zanimljivim osobama. A opet, isuviše je bio providan, čak i za takvo zanimanje. Posmatrajući ga, zaključio sam da je posao jednog policajca na zadatku koji mu, možda, i nije poveren – bolesno sličan poslu pisca na tekstu koji, u viru piščevog straha da će prestati da bude pisac, nikada neće biti napisan.

Susreo bih ga ponekad kad se šetam sa sinom (starijim, koji je u to vreme još bio jedinac). Dete na njemu nije primetilo ništa nesvakidašnje, i ništa zbog čega bi se uplašilo, iako je čovek u dva navrata, upravo dok smo mu hodali u susret, vodio živ razgovor s nekim odsutnim nepravednikom koji mu je, tamo nekad, zagorčao život.

Ovlašan pogled ka njegovom licu nikada mi nije otkrio neku nežnu emociju u tom čoveku kome bi, opet, osmeh lepo pristajao jer ni njegovo lice nije ružno, a ni zlonamerno. On, u stvari, nije mrgud iako, izgleda, ni sa kim ne može da se druži. Da li po službenoj dužnosti, ili prateći svoju narav, uglavnom je bio sâm. I nešto iščekivao; poziv onog rođaka ili prijatelja koji je obećao da će mu naći posao, direktive pretpostavljenog, glas koji će ga izvesti iz senke hotela ili nekog stančića u blizini, u kojem ćuti, još buljaviji nego na ulici.

Saznanje, ili pomisao, da je on na neki način uključen u realizaciju državne politike, a ne da je, recimo, povratnik sa robije ili zemljoradnik kome je, krajem devedesetih, pijani nadničar iz Trakije silovao i zaklao ženu pa spalio kuću negde u kučajskom ili homoljskom nevidišu – ohrabrilo bi me, ma koliko podozriv bio prema tom čoveku koji ne želi da ga dokuče. Bolje da je pripadnik neke tajnovite službe nego ne znam ni ja šta. A i ovi u uniformama ga ne diraju. On sa njima, pak, komunicira kao ražalovani pukovnik sa aktivnim zastavnicima. Policajci ga gledaju s hladnim razumevanjem, jedva primetno zazirući od publike.

Jednoga dana, čovek u civilu koji se neko vreme motao oko hotela „Srbija“ otići će u Ameriku. Zaposliće se na nekom gradilištu u Nebraski ili Ajovi i sedeti na žardinjeri ispred supermarketa u nekoj tamošnjoj varoši. Najveći njegov strah – ono, da se suoči s grubom činjenicom da on, jednostavno, nije od ovoga sveta – prenosiće se na Amerikance, možda na žitelje nekog naselja u kojem, nalik sivom obelisku u šumičkoj dubodolini, ka oblacima seže zdanje hotela „Amerika“.