Apatija
08.07.2009
Piše: Vladimir D. Janković

Poslednjih godina, naročito otkada su u leto 2007. godine na nivou globusa uvedene restriktivne mere u oblasti zapošljavanja, kao svojevrsno zagrevanje za takozvanu svetsku ekonomsku krizu koja će biti obnarodovana u jesen dve ’iljade osme – kod nas se sve češće govori o apatiji koja je masovno zahvatila stanovništvo. Apatija je, pored ostalog, čudna reč. U starih Helena, apate je bila „prevara, opsena, lukavština“. Kad nekoga okarakterišu kao apateona, drevni Grci prikačili bi mu zapravo etiketu varalice, prevaranta.



Kakva je to opsena (prevara, lukavština) obuzela živalj jedne zemlje koja, kad smo već kod tih reči, ne oskudeva u apateonima, ni istorijski ni aktuelno? Upravo u najozbiljnijim stvarima valja biti praktičan, pa otuda u ovom pitanju nema ironije: kako je moguće da jedan narod koji je prevaru, doduše u mangupskoj, prihvatljivijoj odeždi podvale, uzdigao na stepen vrline – tek tako potpadne pod dejstvo bilo čijih opsenarskih moći?

Da nema okrutne stvarnosti, mogli bismo da se šegačimo na račun izgleda i ponašanja apatičnih Srba i Srpkinja danas. Ruku na srce, apatičan čovek zaista izgleda kao neko ko je obmanut, nasankan, kao da ga je neko zajebao,pa sad rastapa čemer, nemoćan da se osveti, a pri tom nikako ne dopušta sebi taj luksuz da se povuče u sebe, ne zato što se plaši da u samoći, oslonjen isključivo na vlastite snage, liže i vida svoje rane, već zato što je okružen sve samim obmanutima, nasankanima i zajebanima, i po inerciji sluti da će mu lakše biti ako muku podeli sa onima koji su iskusili isto što i on.



Lek za apatiju (prevaru, opsenu, lukavštinu) postoji: kad nađete slobodnog vremena – gledajte obavezno da to bude u ponedeljak, utorak, sredu, četvrtak ili petak – prošetajte do prestoničke Pasterove ulice i tamo, nedaleko od Narodne biblioteke i hrama Svetog Save, potražite fasadom nenametljivo zdanje Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.

Uđite slobodno (portiri puštaju sve, jer niko tu ne ulazi da ga nevolja nije naterala), pa se popnite pravo stepeništem na prvi sprat, a onda skrenite levo. Prođite kroz taj hodnik oko deset, jedanaest pre podne, vratite se potom u prizemlje bočnim stepeništem, prođite i kroz onaj hodnik u prizemlju, pa izađite iz zgrade tamo gde ste u nju ušli; šetnja će potrajati tri minuta – možda pet, ako budete morali da se probijate kroz masu – i vi ćete iz zgrade izaći kao nov muškarac, to jest nova žena, a sve moguće apatije (prevare, opsene, lukavštine) u vašim očima prometnuće se u običnu zajebanciju.
Lek za apatiju je, dakle, isti kao lek za velike boginje; morate sebi da ubrizgate određenu dozu straha da biste na strah postali otporni.