Serbian flag French flag Engl flag Ru flag 
Jelena Kaličanin
Jelena Kaličanin


Sajt Jelene Kaličanin
Internet
Broj poseta
Hit Counters


Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ VladimirPrinc Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ VladimirPrinc Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
Princ Vladimir
 
PRINC VLADIMIR KARAĐORĐEVIĆ
Srbija, Beograd
10.07.2009

Otac kraljević Andrej Karađorđević, majka Kira Melita, princeza od Lajningena. Rođen 11.marta 1964 u Londonu. Dvostruki je potomak kraljice Viktorije: preko rumunske kraljice Marije, njene praunuke i preko majke, kćeri šestog princa od Lajningena i Velike Vojvotkinje Marije Kirilovne. Pripada Starijoj liniji porodice Karađorđević i Starešina je grane Kraljevića Andreja. 98. na listi nasleđa prestola Velike Britanije. Njegov nadimak je Vladi.

Princ Vladimir Princ Vladimir

Bezbrižno detinjstvo
Sa roditeljima, sestrom princezom Lavinijom Tatjanom i bratom princom Dimitrijem, ziveo je u Londonu, u predivnoj kući u blizini Kensington parka. Sa njima su bili polubrat princ Hristivoje i polusestra, princeza Tatjana-deca kraljevića Andreja iz prvog braka sa princezom Kristom od Hesena.

-Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?
Pre razvoda mojih roditelja, vodili smo idiličan život. Godine 1968. preselili smo se u Portugaliju i živeli u prelepoj kući u malom uspavanom gradu Bire. Kada smo stigli, roditelji nisu uspeli da nađu odgovarajuću kuću i zato su kupili zemljište i izgradili novu. Uspomene na ta vremena ostaće za mene najsrećniji trenuci moga detinjstva. Naučili smo portugalski jezik, išli u Englesku školu. Sećam se mnogobrojnih putovanja za vreme našeg boravka u Portugalu i divnih mesta koje smo posetili.

Ne mogu tačno da odredim kada je brak mojih roditelja počeo da se lomi. Bio sam isuviše mali da bih shvatio šta se dešava. Godine 1970. moj otac se vratio iz SAD i to je bio početak kraja. Od tog trenutka naš život je krenuo užasnom nizbrdicom. Snovi su se raspršili. Sećam se dana kada je moj otac objavio da je našao drugu ženu i da će nas ostaviti. Toga dana moja majka je emotivno umrla-nikako drugačije ne mogu da opišem njeno stanje. Nestala je njena razdraganost i veselost. Ipak, nije se prepustila stihiji.Tada je počela borba za naš opstanak.

Princ Vladimir Princ Vladimir

-Šta se dešavalo u Vašem životu posle razvoda roditelja?
Moji roditelji su se razveli 1973.godine. Kada je 1975. naša finansijska situacija postala nepodnošljiva, bili smo prinuđeni da napustimo Portugal i zatražimo socijalnu pomoć u Engleskoj. Moja majka je počela da prodaje naše lično dobro, uključujući i njen nakit koji nasledila iz porodice Romanov. Iako je bilo teško-ne možete jesti dijamante ili broš! Za svoj nakit dobila je samo 3% od ukupne vrednosti, što nam je omogućilo dve godine života. Posle toga majka je bila prinuđena da zatraži socijalnu pomoć. Rođena princeza dobija nedeljnu pomoć u hrani! Na nesreću, nikada nismo primili bilo kakvu pomoć od oca. Mnogo godina kasnije saznao sam da je i on imao velike finansijske probleme.

Znate, kažu da Bog dela na tajni način i ja verujem u to. Iako su to bile najteže godine našeg života, bilo je to vreme kada sam naučio da je život mnogo više od titule i novca. Upravo sam u tim mračnim danima sreo ljude koji su i danas moji prijatelji. To su ljudi koji su, kao i ja, morali da se bore u životu. S ponosom kažem da je svaki dinar koji sam zaradio, zaradio svojim radom a ne zbog posedovanja titule.

Princ Vladimir Princ Vladimir

-Kako je teklo Vaše školovanje?
Imao sam sreću da pohađam vojnu školu u koju je bilo primljeno samo 500 najboljih studenata. U njoj se učilo Pomorstvo i Brodarstvo. Vreme slobodnih vikenda provodio sam avio mitinzima, aerodromu ili u šetnji. Verujem da sam prepešačio, za vreme školovanja, razdaljinu sedam puta oko sveta! Sa najboljim drugom osnovao sam muzičku grupu. Svirali smo hevi metal. Bili smo loši, nismo imali uspeha ali smo se zato dobro zabavljali. Kako nismo imali novaca, naši instrumenti su bili lošeg kvaliteta a pojačalo u takvom stanju, bilo je opasno po život! Sto puta me je udarila struja! Sa 14. i 15.godina, moj drug i ja više interesovali za tehniku nego za devojke. Čak smo izgradili raketu koja mi umalo nije raznela ruku kada je eksplodirala. To nas ipak nije sprečilo da, godinu dana kasnije, napravimo pravu raketu visine 1 metar koja je moga da leti na priličnoj visini. Aterirala je u jezero i to je bio kraj naše avanture.

Iako sam bio dobar student i učestvovao u mnogim dešavanjima, sport mi je bio stran: nisam se interesovao za fuddbal ili tenis. Danas volim sport i smatram da je pravi ambasador mira, kao i odličan provod. Upražnjavao sam  skok u vis, streljaštvo i streličarstvo. Uvek mi se činilo da me je vreme koje sam provodio u sportu odvajalo od drugih stvari koje sam želeo da naučim-istorije, fizike i političke psihologije. To su stvari koje pokreću svet i ja sam želeo da učim o tome. Kao što je to često slučaj, o svemu tome sam naučio tek posle završene škole i nastavio da učim do danas.

Princ Vladimir

 -Pričajte nam o svojim ljubavima!
Sećam se moje prve devojke. Nismo išli u istu školu. Proveli smo zajedno ceo jedan dan i ja sam se zaljubio. Tada sam radio vikendom za džeparac, perući automobile. Uspeo sam da je odvedem na picu i u šetnju. Pozvao sam je sledeće nedelje da izađemo, ali nije želela da se ponovo sretnemo jer sam, kako je rekla, „užasno dosadan jer pričam samo o letenju i avionima“. Uopšte nisam mogao da shvatim kako nekome može da bude dosadna priča o letenju! Posle toga sam dugo vremena mislio da su devojačke teme dosadne.

-Koji je bio Vaš prvi posao?
Kada sam završio školu i počeo da radim, upoznao sam jednu devojku sa kojom sam imao svoju prvu ozbiljnu vezu. Proveli smo izvesno vreme zajedno, ali, na žalost, raskinuli smo zbog mog posla. Želeo sam da idem u Australiju na šest meseci i započnem svoju karijeru u turizmu.
U isto vreme, počeo sam da se profesionalno bavim muzikom. Svirao sam gitaru i saksofon. Međutim, ubrzo sam shvatio da  je moje srce okrenuto drugoj vrsti muzike i okrenuo sam se hevi metalu lupajući u bubanj. Tada sam upoznao mnoge sjajne muzičare.
Morao sam da se odreknem sviranja zbog zanimljivijeg posla. Mnogo sam putovao: Baleari, Kanarska ostrva, Grčka ostrva... kako bi pronašao dobre apartmane za iznajmljivanje turistima. Posao je napredovao pa sam već iste godine zaposlio još šest osoba.

Princ Vladimir

-Da li ste imali veze sa svojim ocem?
Početkom 1990.godine-moja karijera je sjajno napredovala-desilo se nešto veoma čudno. Imao sam jako osećanje da treba odem u Ameriku i upoznam svog oca. Nisam ga video ni razgovarao s njim još od 1982.godine. Nisam mogao da izbacim iz glave njegov „glas“ koji mi govori da sve ostavim i da ga posetim. Kao da je želeo da budem pored njega! Pozvao sam ga telefonom i pitao šta misli o mojoj poseti. Bio je oduševljen. Dogovorili smo se da se sretnemo maja 1990.godine. Napustio sam Britaniju sa pomešanim osećanjima. Otac i ja smo se sjajno slagali. Njegova treća žena, princeza Eva Marija, bila je vrlo ljubazna i ostavila nas je nasamo da nadoknadimo izgubljeno vreme.

-Da li ste uspeli da, za tako kratko vreme, bolje upoznate svog oca?
Za tih nekoliko dana, otac i ja smo otvorili vrata kroz koja sam sa ponosom ušao u novi svet i život. Stigao sam kod njega 5.maja, a on je umro 7. maja. Ostavio mi je legat znanja. Upravo zbog toga sam morao da odem u Ameriku; da budem pored njega u trenutku njegove smrti i donesem odluke o svom nasledstvu i razbijem neznanje o sebi, ko sam i ko je moja porodica Karađorđević.
Bilo mi sve jasno na pogrebu mog oca, gde sam stajao, i zajedno sa sestrom i bratom plakao. Srbi su mi jasno pokazali da treba da nastavim tamo gde je moj otac stao i uz, Božju pomoć, s ponosom kažem da sam to učinio i činim to i danas.

Princ Vladimir

-U jednom intervjuu za beogradske novine, rekli ste da ćete se oženiti Srpkinjom. Oženili ste Nemicu.
Ljubav ne bira nacionalnost. Upravo sam potpuno bio zaokupljen prikupljanjem humanitarne pomoći (što sam činio od početka rata u Jugoslaviji). Tada sam, 1993.godine, sreo moju sadašnju ženu, princezu Brigitu. Bio sam u misiji nabavke pomoći za Bosnu i Krajinu, a Brigita je radila u Kolu srpskih sestara u Nemčakoj. Bila je to ljubav na prvi pogled! Brigit i ja smo počeli da se viđamo i ja sam počeo da letim u Nemačku što sam češće mogao. Sećam se da smo se vozili kroz Južnu Francusku da bi pregovarali sa jednom farmaceutskom firmom koja je želela da pokloni lekove Srbima sa Kosova. Na povratku smo se zaustavili u Kanu i ja sam na tom mestu zaprosio Brigitu. Rekla je „da“ i mi smo se zvanično verili 31.12.1999.godine.

-Bili ste oženjeni ali ste i dalje živeli sami u Londonu?
Morao sam da nastavim svoj posao, a svakog drugog vikenda sam leteo avionom u Nemačku. U to vreme radio sam u londonskom metrou. Oduvek sam želeo da vozim jedan od tih vozova, ali je trebalo prvo da prođem određen kurs. Što da ne, rekao sam sebi? Prošao sam test i postao instruktor. Iako sam to činio iz zadovoljstva, bio je to ozbiljan posao i dve godine sam na tome zarađivao. Ne znam zašto, ali strašno volim da upravljam mašinama. Jednom sam položio ispit za vozača čuvenog londonskog autobusa-double decker-a. Još uvek čuvam tu dozvolu. Čini mi se da sve te dozvole čuvam kao trofeje, mada mi je najdraža letačka dozvola.
Prodao sam svoju kuću u Londonu i 2001.godine preselio u Nemačku, kada je princeza Brigita zatrudnela. Bilo mi je lakše da prebacim svoj posao u Nemačku nego da ona prebaci svoj u London. Ali, veoma smo patili kada smo izgubili našeg sina Ćirila.

Princ Vladimir

-Ćime se trenitno bavite?
Imam malu ekskluzivnu klijentelu u PR službi. Moja žena i  j, pored svog posla, u isto vreme radimo na prikupljanju  humanitarne pomoći za Srbe. Ne znam ko je rekao da je dan od 24 sati kratak, ali je bio u pravu. Problem je u tome, ukoliko radiš za drugog, uvek možeš da se, u određeno vreme, spakuješ i odeš kući. Kada radiš za sebe, nema određenog radnog vremena, uvek ima nešto da se uradi.
Volim svoj posao, ali bih voleo da se mnogo više poslovno posvetim Srbima i našem humanitarnom radu. Od gubitka sina, bili smo zauzeti raznim srpskim parohijama u Nemačkoj, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama Evrope. Planiramo da 2006.godine posetimo srpsku dijasporu u SAD i Australiji; planiranje puta uzima nam dosta vremena jer mi nemamo sponzora i sve sami organizujemo. Zbog toga smo vrlo ponosni jer nikome nismo dužni niti ko može da nam naređuje šta da radimo. Svoje smo gazde, a ne kao neki članovi ove porodice.

-Da li među Vašim prijatljima ima i članova porodice Karađorđević?
Veliki problem sa viđanjem prijatelja nije geografski već vremenski. Ja sam u Britaniji ostavio solidnu grupu prijatelja sa kojima i danas često razgovaram telefonom i održavam kontakte preko imejla; ali, mogućnost viđenja sa njima je više nego luksuz. Oni to dobro razumeju; obično se nalazimo na pola puta. Imamo dobre prijatelje u kraljevskim krugovima Evrope, kao i osobe koje nemaju nikakve veze sa plemstvom. Među prijateljima su I članovi nemačke aristokratije koje viđamo na zvaničnim događajima. Imamo sreću da poznajemo mnogo slavnih ljudi. Isto je I sa klijentima moje žene. Princeza Brigita je dizajnirala mnogobrojne modele za slavne dame, ali nikada nije želela to da koristi u promotivne svrhe.

Princ Vladimir

Što se tiče susreta sa ostalim članovima naše velike porodice I tu se kao problem pojavljuje vreme. Kadgod sam u Srbiji trudim se da se sretnem s njima. Nisam bio u mogućnosti da se sretnem već duže vreme sa princezom Lindom Karađorđević i njenim sinovima; povremeno uživam u posetama princezi Jelisaveti. U Nemačkoj se viđam sa princom Nikolom. Nas dvoje često razgovaramo telefonom. U Londonu se viđam sa mojim bratom i sa sestrom, kao i rođekom, princezom Katarinom Karađorđević de Silva. Viđamo se čak vrlo često. Tu je i Knez Aleksandar, sin Kneza Pavla. Često razgovaramo telefonom. Da imamo glavu porodice bila bi njegova dužnost da organizuje porodične sastanke i s vremena na vreme okupi sve članove.

-Koga viđate iz porodice Vaše majke, koja je izuzetno mnogobrojna?
Prema zadnjem brojanju čuo sam da nas je, naslednika kraljice Viktorije, oko 816! Nemoguće je imati kontakt sa toliko ljudi. Viđam se sa nekim članovina majčine porodice s vremena na vreme, ali ne toliko često koliko bih voleo. Moji rođaci sa majčine strane potiču iz svih velikih plemićkih Domova Nemačke, od Hoencolerna do Hanoverijana. Trebalo bi mi listova i listova da ispišem njihova imena.

-Koja osoba je najviše uticala na Vaš život?
Moja majka. Imala je priliku u svome životu da se upozna sa vrlo zanimljivim osobama, a preživela je i strahote Drugog svetskog rada. Smatra se da je njena majka, moja baka, bila ubijena jer je javno bila protiv nacistističkog režima Adofa Hitlera. Njen otac je bio poslat na Ruski front gde je umro otrovan. Bila je to kazba što je odbio da uđe u nacističku partiju. Ponosan sam na snagu tih članova moje porodice.

-Gde bi Vam najviše odgovaralo da živite?
Da mogu, živeo bih u Srbiji. Bilo bi savršeno da živim u velikoj kući nadomak Beograda i da imam stan u gradu, zbog posla. Verujem da će jednog dana, s Božjom pomoći, to biti moguće. Volim Srbiju i, iako ima i drugih lepih zemalja na svetu, Srbija ima nešto posebno. Voleo bih da mogu da kažem Jugoslavija, ali je za to kasno!

Princ Vladimir

-Na kom ste mestu na listi nasleđa na engleski presto?
Kada sam poslednji put proveravao listu utvrdio sam da je tačno da sam na 98. mestu na listi nasleđa prestola Velike Britanije. To me čini ponosnim ali to ne uzimam isuviše ozbiljno. To je odlična veza sa mojim precima i tradicijom ali je čisto akademska. Princ Aleksandar je izgubio tu privilegiju kada je oženio svoju prvu ženu koja je katolkinja. Svi ostali smo na listi uključujući i žene.

-Kako stojite sa srpskim jezikom?
Toliko sam zauzet da bi naći vremena da naučim srpski bio pravi dar od Boga. Vrlo verujem da bi mi bilo mnogo lakše da sam živeo u otadžbini. Bio bi to prirodan i brz proces. Svaki put kada dođem u voljenu Srbiju učim sve više i više a onda odem i zaboravim jer zbog posla govorim samo nemački i engleski. Nekada sam tečno govorio portugalski jezik ali sam ga skoro potpuno zaboravio.

-Koji je najdramatičniji trenutak u Vašem životu?
Verujem da je to bio trenutak kada sam prvi put, 1991.godine, došao u Jugoslaviju. Mogao bih da napišem celu knjigu o iskustvu koje sam doživeo za mesec dana koliko sam proveo u Srbiji i Crnoj Gori. Sećam se da sam leteo prema Beogradu, preko Budimpešte, gledajući topovsku vatru nad Vukovarom. Osetio sam grč u stomaku zbog podeljenog osećanja sreće što dolazim u Srbiju i nesrećnog osećanja zbog rata koji je počeo. Takođe se sećam mog prvog susreta sa Njegovim pravosveštenstvom Pavlom i toplinu njegovog blagoslova. U tom prvom mesecu mislim da sam se sreo sa hiljadu do dve hiljade ljudi. Najviše vremena sam proveo sa princom Tomislavom sa kojim sam zajedno posetio razne delove bivše Jugoslavije.

-Opišite nam vaš svakodnevni život: gde izlazite, kako se oblačite, šta vozite i čitate...
Moja žena i ja živimo običnim životom, pazimo na budžet, što znači da sebi ne možemo da priuštimo luksuz da imamo vikendicu na moru ili na planini. Radimo normalne poslove i zarađujemo svoj svakodnevni hleb i, kao što sam ranije rekao, nemamo sponzore koji bi nam pomagali. I da imamo vikendicu ne bi imali vremena da je koristimo. Zato se uopšte ne potresam po tom pitanju!

Odeća koju nosim je uobičajena. Volim tamna odela i raznobojne kravate. Suviše sam mator da reskiram sa isuviše šarenim kombinacijama. Kada se odmaram nosim farmerke, sportske kođulje i majice. Pošto se moja žena bavi modom, i to isključivo visokom, naučio sam dosta o materijalima pa mogu da vidim koliko su neke slavne marke lošeg kvaliteta. Ona isključivo nosi odeću koju sama kreira. Njen je brend „Couture by Princess Brigitta
Ne mogu da verujem da neko plaća 400 dolara za trenerku samo zato što je to „prava“ marka. Ja volim lični stil, čak iako je to nešto čemu se drugi smeju. Ako postoji brend koji bi kupio zbog kvaliteta, bio bi to Polo Ralph Lauren majice i Levis farmerke! Žalosna je činjenica da 70% vremena provodimo u zvaničnim odelima što nam ne ostavlja dovoljno vremena da, ukoliko poželimo, eksperimentišemo sa novim proizvodima.

Pošto radim kao PR čitam mnogo novina, kao što su Time i Newsweek. Takođe čitam bilten B92 na engleskom. Nekada sam čitao razne časopise ali je sada to za mene pravi luksuz. Morao sam da proučavam za svoje klijente razne časopise i znam da u Nemačkoj postoji 450 nedeljnih časopisa za žene!
Vozim Jaguar S. Jaguar je oduvek bio tradicija u našoj porodici. U stvari, kralj Petar II je vozio, pored drugih automobila, Jaguar. Vozio sam i motorcikl. Danas više ne jer se moja žena strašno plaši brze vožnje. U osamnaestoj godini sam imao ozbiljnu nesreću ali me to nije zaustavilo da vozim sve novije i brže mašine. Moj zadnji motorcikl bila je Yamaha Thunderace. Kakva je to bila sjajna mašina! Nas dvoje imamo bicikle ali nikad vremena da ih vozimo. Čuče tužno u garaži. Možda, jednog dana!
Jelena Kaličanin