DVADESET GODINA LJUBAVI
Srbija, Beograd
21.10.2004

Septembra meseca 2005.godine prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević i njegova supruga princeza Katarina proslavili su dvadeset godina braka. BAZAR upoznaje svoje čitaoce sa njihovom ljubavi, vaspitanjem dece, borbom za pomoć srpskom narodu...

„Pamučna svadba“(prva godina braka) za Aleksandra i Katarinu prošla je u izmaglici zaljubljenosti. „Drvena svadba“(pet godina braka) isčupala je bračni par i njihova tri dečaka iz ušuškane londonske intime i bacila ih u vrtlog srpske istorije. „Kalajna svadba“(deset godina braka) našla je porodicu u jeku humanitarnih poslova i konferencija na kojima su lobirali za pomoć Srbima. „Kristalna svadba“(petnaest godina braka) vratila je porodicu Karađorđević tamo odakle je potekla-u Srbiju.
I najzad, Porcelanska svadba-dvadeset godina braka-pokazala je slogu porodice: deca su odrasla i takoreći odlepršala iz kuće, a bračni par Karađorđević sada može da se bavi svojim privatnim životom.
Da li je baš tako?

„Već odavno čuvam kesu sa kokicama“, rekao je prestolonaslednik Aleksandar, sedeći zajedno sa svojom suprugom u Plavom salonu Kraljevog dvora na Dedinju. „Vrebam trenutak kada ćemo najzad moći da odemo u bioskopsku salu, da se zavalimo u fotelje i mirno odgledamo film! Ali, čini mi se da, ni posle dvadeset godina braka, ne možemo da nađemo dovoljno vremena za nas dvoje.“
Od kada je počelo survavanje Jugoslavije Aleksandar i Katarina su sve svoje snage upregli da pomognu srpskom narodu: nebrojane humanitarne pomoći, konferencije na kojima su animirani njihovi prijatelji i poznanici u ime razumevanja i pomoći srpskom narodu u njihovoj teškoj sitaciji; tone lekova, pokloni svim bolnicama u Srbiji u vidu najpotrebnijih skupih medicinskih aparata... Kasnije, prihvatanje nezbrinute dece, druženje i pomoć vojnim invalidima, organizovanje Mobe sa decom srpske dijaspore, i još mnogo akcija i dobročinstava....Oštar tempo na kome bi im pozavideo i najjači sportista.
A počelo je onako kako samo može jedna ljubav na prvi pogled-snovima.



Rođeni jedno za drugo
Aleksandar je, posle posle jedanaest godina braka i rastave od prve žene, princeze Marije da Glorije od Orleana i Braganse, sam živeo sa trojicom sinova. Petar je imao tri i po, a blizanci Filip i Aleksandar, osamnaest meseci. Njegov samački život bio je podeljen na posao i momke. O novom braku nije razmišljao. Duboko u srcu, tinjala je želja za povratkom u Srbiju, mada je znao da je on poslednja ličnost koju bi ondašnja vlada pozvala u otadžbinu. U trenutku kada je krenuo kod prijatelja na ručak nije ni slutio da će mu sudbina podeliti životne ljubavne karte.

U isto vreme, Katarina je takođe živela sama. Posle rastave od prvog muža, sa kojim ima dvoje dece, radila je ne pomišljajući na novi brak i ne sluteći da će je jedan ručak u Vašingtonu uvući u vrtlog života dostojan hepienda u holivudskim filmovima.

„Kada smo se sreli, odmah smo znali da smo rođeni jedan za drugog, da će se desiti nešto neverovatno. Bila je to ljubav na prvi pogled. Bila je to sudbina u koju i danas verujem,“ govori mekim glasom princeza Katarina. „Jednostavno znate da je to prava stvar.“ Sa ovim brakom, čija je ceremonija održana u pravslovanoj crkvi u Londonu, Katarina je prihvatila svog muža onakvim kakvim ga je život oblikovao, kao što je i on prihvatio njen dotadašnji. „Baš sam imala sreće: ne samo što sam srela poštenog, pametnog i vrlo specijalnog muškarca, već sam dobila i tri divna sina i veliku zemlju. Tada mi je rekao: „Želim samo dve stvari od tebe-da voliš moje sinove i moju zemlju!“
I Aleksandar je imao sreće: „Bila je neverovatna sa Petrom, Filipom i Aleksandrom! Brinula se u potpunosti o njima. Razvila je iskreno prijateljstvo i poštovanje sa njihovom majkom, princezom Marija da Glorijom. Kada se ona udala i izrodila dve devojčice, prijateljstvo naše dve porodice se proširilo. Mi smo odlazili kod njih u Sevilju, a oni dolazili kod nas u London.“
Učinili su to, i Aleksandar i Katarina se slažu, da bi deca odrasla u zdravom okruženju. „Nas dvoje smo želeli da dečacima usadimo osećanje sigurnosti, osećanje doma. Deca ne smeju da budu žrtve razvoda svojih roditelja. Treba da imaju osećaj da žive u jednoj velikoj porodici. Isto je kao i sa zemljom: ako želimo da poštujemo ljude u našoj zemlji onda moramo da poštujemo sopstvenu porodicu; ako želimo da se držimo zajedno moramo da poštujemo jedinstvo; ako poštujemo jedinstvo onda možemo da ujedinimo zemlju,“ kaže Aleksandar. „Ja sam u detinjstvu iskusio mnogobrojne promene boravka prateći svoje roditelje, da ne pominjem očev život(kralj Petar II, prim.aut.) koji se stalno selio od hotela do hotela i živeo u raznim kućama i stanovima, tako da je za mene bio imperativ omogićiti sinovima miran i lep život.“

Žrtva vredna poštovanja
Aleksandar i Katarina su, kao i drugi bračni parovi, morali da rešavaju razne probleme. Jedan od najživotnijih bilo je rađanje zajedničkog deteta. „Želeli smo da imamo svoju decu. Ali, kada se Marija da Glorija porodila, razmišljala sam kako će to dečaci primiti i kako se odnositi prema te dve devojčice i, ukoliko zatrudnim, prema našem zajedničkom detetu. Plašila sam se da će se osećati zapostavljenim. Znate kakva su mala deca, veruju da su oni najvažniji roditeljima, pa mogu da pomisle, ne daj Bože, da će ostati bez naše ljubavi! Želela sam da odrastu okruženi ljubavlju, poverenjem, sigurnošću-to su najvažnije stvari koje možete deci dati. Zato smo moj muž i ja rešili da se žrtvujemo i predamo u potpunosti dečacima. Bila je to velika odgovornost.“ Zajednički su donosili odluke, vaspitavali ih i kasnije planirali njihovo školovanje.

I dok se Katarina brinula o dečacima, igrala, učila, provodila mnogo vremena sa njima, Aleksandar je radio. „Uvek sam zarađivao za svoj život. Bavio sam se poslovima bankarstva, osiguranja, transporta, bio direktor kompanije.  U početku smo živeli u prostranom penthausu u neposrednoj blizini Sent Džejms parka, nedaleko od Bakingemske palate. Onda smo došli do zaključka da nam je potrebna veća kuća. Pronašli smo je u otmenom delu Londona, Najtsbridžu. Dečaci su imali svaki svoju sobu i vrt na raspolaganju. U poređenju sa mojim detinjstvom, ovo je bio divan život za njih. Kuća je stalno bila puna dece, njihovih drugova.“

Rez u braku
Dečaci su išli, prema tradiciji porodice Karađorđević, u privatnu školu, koja se nalazila blizu njihove kuće. Vikendom su dolazili kući.

Onda se sve preokrenulo. Kada danas govore o svom braku, bračni par Karađorđević kaže da se on oštro deli na dva dela: do 1990. i od 1990.godine. „Počeo je rat, Aleksandar nije mogao da uđe u zemlju a ja bih odlazila u Bosnu sa kamionima punih humanitarne pomoći. Tada niko nije znao ko sam, mada sam sve vreme bila povezana sa Ujedinjenim Nacijama, pokušavajući da organizujem humanitarnu pomoć za sve Srbe u svetu.“ U isto vreme, Aleksandar je delao na drugom terenu: „Sastajao sam se u mojoj kancelariji u Londonu sa tadašnjom srpskom opozicijom. Putovao sam u Pariz, Ženevu, Vašington. Oržao sam tri konferencije u Budimpešti, Banja Luci i Atini. Ideja je bila da povežem opoziciju u jednu grupu, da planirano rade. Bilo je tu još mnogo akcija...“
Bračni život je počeo da menja svoj oblik. Sve je manje bilo vremena za njihov privatni život. Ali, kada dvoje vole iste stvari i umeju zajedno da sanjaju, kada u toku dana čeznu jedan drugim, kada su jedan drugome najlepši poklon, kada su zajedno prošli kroz teška vremena i tako postali još bliži jedan drugome i kada umorni od posla uveče samo kažu „Laku noć!“ i zaspu jedan drugom na ramenu, onda se snovi i obistinjuju. Na desetogodišnjicu njihovog braka maštali su o povratku u Srbiju.
„Bio je moj 50. rođendan. Na gala večeri, engleska kraljica Elizabeta me je pitala šta bih želeo za 60. rođendan. Odgovorio sam: Sanjam o povratku kući.“ Moja žena je rekla: „Lakše ćeš otići na mesec!“

„Ipak, danas živim u domu svojih predaka, okružem ljubavlju svoje žene, dece i svog naroda. Ja sam zaista neverovatno srećan čovek!“

Jelena Kaličanin
Fototeka Dvora

ANTRFILE
„Prve noći, kada smo ušli u našu spavaću sobu, čula sam ga kako kaže: „Oče, da li me vidiš?“